U toku ove godine pandemije, politička kriza iza kulisa, kako nam kažu, teži ka ustrajnosti jednog dela američkog naroda u odbijanju autoriteta reči struke. Pogledajte samo te ljude koji se brčkaju u bazenu jednog restorana, blizu Ozarčkog jezera (Misuri) dok hara grozna epidemija... Vidite sve ostale koji šire najbesmislenije teorije zavere, dele sulude zdravstvene savete na društvenim mrežama, idu u kupovinu bez maske, pale vatromet nasred ulice... A šta reći o njihovom imbecilnom predsedniku koji prezire preporuke njegovih sopstvenih stručnjaka, provodi vreme upirući prstom na odgovorne a da se nijednom i sam ne uključi u tu grupu, i koji ide do toga da savetuje ljudima da se služe dezinfekcionim sredstvom jer je to efikasno na kuhinjskoj površini i WC dasci?
Ova nemilosrdna bitka između „neznalica“ i „obrazovanih“ u središtu je američkog političkog života već dugi niz godina. Po mnogima, demokrate, „progresisti“ se izdaleka najviše slažu sa objektivnom realnošću. Uostalom, oni religiozno slušaju mišljenja dobitnika Nobelove nagrade i drugih laureata vrhunskih naučnih nagrada. Republikanci žive u jednom drugačijem svetu bajki i legendi gde istina ne važi.
U normalnim okolnostima, naš klub samoproklamovanih vodećih tumača misli ima korist od te svađe da bi podelio bodove između dva tabora. Mi smo najpametniji! Oni su najgluplji! Međutim, evo, pod uticajem pandemije, sukob dobija neverovatnu oštrinu. Cenjeniji Amerikanci drhtavim glasom proklamuju njihovo večno i nepokolebljivo poverenje u nauku dok odgovorne demokrate nagovaraju naciju koja je na kolenima da prati savete stručnjaka kao Sveto pismo.
Naše idejne vođe takođe razvijaju teoriju ne bi li objasnili neodgovorno ponašanje koje vidimo kod nekih ljudi koji favorizuju širenje virusa. Uveravaju nas da te zbunjene osobe nisu samo idioti. Oni deluju pod jakim uticajem prave antiekspertne doktrine — „populizma“. Zastupnici te vere, „populisti“, jesu dakle neuki glupaci koji su kivni na svoje obrazovane sunarodnike i prema njima gaje najdublji prezir. Draže im je da se pouzdaju u institucije nego u knjiško znanje, nipodaštavaju preporuke medicinskih stručnjaka, uzdižu mudrost gomile i, podrazumeva se, rasisti su. Populizam je neprijatelj nauke. On je u ratu protiv racionalne misli. Saučesnik je širenja zla, da ne govorimo da je on sam zlo.
Borba protiv privilegija znanja
Evo jednog lepog malog silogizma kojim nas misleća američka klasa prezasićuje, što nije čudno kad je toliko zavodljiv i ide joj niz dlaku. Medicina je u pravu, populizam nije. Ta jasnoća je toliko očigledna da je veličanje prvog i osuđivanje drugog postalo poznat književni motiv, preplavljujući editorijale i članke.
Međutim, reč je o ogromnom nesporazumu. Mada Sjedinjene Američke Države pokazuju da su tragično nesposobne da se suoče sa pretnjom novog koronavirusa, to nije pre svega zbog vanrednog idiotizma gospodina Donalda Trampa, iako on tu ima svoju ulogu. Razlog je američki zdravstveni sistem. On je taj koji gazi i samu ideju o javnom zdravlju i pretvara pristup nezi u luksuz namenjen manjini. On je taj koji vas dovodi do prosjačkog štapa zbog preloma noge, koji odbija da vas leči ako nemate osiguranje i koji vam ga oduzima čim ostanete bez posla, a pored toga zbog pandemije milioni ljudi gubi posao. Napokon, on je taj koji će vam, onog dana kada lek protiv kovida-19 bude dostupan, ako se to desi, bez ikakve sumnje skupo naplatiti taj lek.
Ipak, taj sistem je to što jeste zato što se „organizovana medicina“, oslanjajući se na prestiž koji uživa stručni nalaz, skoro jedan vek trudi da ga ne menja. Nasuprot tome, za vreme čitavog ovog perioda, iz populističkih slojeva dolazi reformatorski zanos koji je bezuspešno pokušao da transformiše sistem ne bi li ga stavio u službu što većeg broja ljudi. Drugim rečima, naši stručnjaci, naučnici i preozbiljni i visoko inteligentni trust mozgova greše na svim frontovima. To se dešava upravo zato što smo se previše savijali pred naučnim mišljenjima da je javno zdravlje neostvariv san, a lek protiv zla koje nas napada se ne nalazi nigde drugde nego u populizmu koji je tako omražen i kog se stručnjaci boje.
Da bi se razumelo šta je u igri, treba početi sa definisanjem termina. Naziv „populista“ prisvojili su članovi mlade zemljoradničke partije 1891. godine u SAD, u Kanzasu. Od zahteva koji polaze od napuštanja obrazaca ali u borbi protiv povlastica, preko nacionalizacije železnice, pokret je brzo uzeo maha do te mere da je u jednom periodu njegov uspeh delovao sigurno. Međutim, stvari su se drugačije odigrale. Za manje od deset godina, Populistička partija je desetkovana. Njen uticaj se ipak održao tokom godina, jer nalazimo neke od njenih ideja u Socijalističkoj partiji Amerike (SPA), u Dogovoru o novom poslovanju 30-ih i 40-ih godina 20. veka ali i u predsedničkim kampanjama 2016. i 2020. godine gospodina Bernija Sandersa.
Uspon i pad američkih populista (i dalje pričam o onima koji su izmislili taj termin) odavno je predmet posebne naklonosti zanesenih istoričara, te su im brojna dela bila posvećena. Svi ti radovi podvlače neobičnu činjenicu, a to je da predstavnici tog pravca nisu imali ništa protiv nauke i obrazovanja. Štaviše, njihovo zastupanje tehnologije, znanja i obrazovanja bilo je tako iskreno i ulepšano da je danas nelagodno čitati ga. Čemu te preterane hvale? Iz razloga što su populisti bili ubeđeni da su u savršenoj saglasnosti sa naučnim napretkom s kraja 19. veka braneći principe kao što su država blagostanja ili moć posredovanja javnosti.
Oni su paralelno bili u stalnoj borbi protiv ekonomske i intelektualne elite svog doba, onoliko koliko i stručnjaci koji su govorili da u postojećem poretku vide Božji prst. Za populiste je svaki vid povlastice bio neosnovan kao i ugled na kom su uzvišene profesije bazirale svoj autoritet. Očevidni prikaz ove ideje nalazimo u čuvenom Edenskom vrtu grada Lukas u Kanzasu, u parku skulptura sagrađenom 1910-ih godina koji predstavlja jedan od prvih pokušaja da se rašire populističke i socijalističke teorije. Među njegovim glavnim atrakcijama nalazi se scena pod nazivom Razapeta radna snaga u kojoj jednog radnika do smrti muče eminentni članovi zajednice — bankar, advokat, lekar i sveštenik.
Ukratko, pogled na svet prvih populista bio je radikalno demokratski. Narod je zauzimao prvo mesto, a jedina uloga stručnjaka u demokratiji svodila se na služenje i informisanje građana.
Populisti s kraja 19. veka su se malo izjašnjavali po pitanju zdravstvene politike. Potrebno je reći da američka medicina u to doba još nije bila užasno skup birokratski lavirint koji poznajemo danas. Međutim, čim su cene lekova počele da rastu, tokom decenija koje su usledile, procvetale su razne vrste alternativnih, više demokratskih sistema, koje su zajednički osmislili zemljoradnici, sindikalne organizacije i dobrotvorne ustanove sa jednim ciljem — da se medicinska nega učini dostupnom radničkoj klasi.
Među dostignućima koja se pripisuju tim neopopulistima, postoji jedno koje treba pomenuti. Ono je videlo svetlost dana 1929. godine u Elk Sitiju u Oklahomi, državi gde su populističke teze našle jak odjek krajem prošlog veka. Reč je o uspostavljanju kooperativnog zdravstvenog sistema u kom bi seljaci i njihove porodice, u zamenu za skromnu godišnju kvotu, imali zagarantovan pristup lekarima, zubarima i najbližoj bolnici snabdevenoj modernom opremom. Članovi kooperative, tj. obični ljudi, u suštini zemljoradnici zaduženi su za izbor svog izvršnog odbora kao i da vode računa o ekonomskom aspektu.
Taj sistem je zamisao izvesnog lekara Majkla Šadida koji je na sebe preuzeo da ga uspostavi uz pomoć lokalne grane Farmers Union, sindikalne pokrajinske organizacije. Prisutnost te organizacije potvrđuje populističku dimenziju projekta jer je ona bila manje ili više direktni izdanak nekadašnje partije iz 1890-ih godina. Ipak, lična priča doktora Šadida je još poučnija.
Rođen u Libanu, Šadid je emigrirao u SAD 1898. godine. Od početka svoje karijere, praktikovao je medicinu kod američkih farmera bez novca. Takođe se nakratko bio učlanio u Socijalističku partiju. Uprkos neobičnim političkim uverenjima, on nije bio nadrilekar. Štaviše, njegovi zahtevi po pitanju kvaliteta nege bili su izuzetno visoki. Šadid se razlikovao od sebi sličnih po odbijanju medicinske prakse koju je smatrao grabežljivom, naročito u malim gradovima u Oklahomi. Iako je oklevao da se distancira od tog (…)
