Retko neka bolest pogađa sa takvom preciznošću: između 90% i 95% osoba koje boluju od anoreksije nervoze — poremećaja u ishrani koji se manifestuje striktnim i voljnim uzdržavanjem od hrane tokom više meseci, ili čak godina — jesu žene. Ta vrsta nesrazmerne zastupljenosti između dva pola prisutna je još samo kod raka dojke (muškarci čine 1% obolelih) ili… kod bolesti reproduktivnih organa. Drugu specifičnost predstavlja društveni sastav pogođene populacije. Dok se zdravstveni rizici generalno kreću nauštrb siromašnijih društvenih kategorija, u slučaju anoreksije nervoze primetan je obrnuti trend. Za devojke iz viših slojeva (roditelji na visokostručnim, dobro plaćenim ili upravljačkim pozicijama) verovatnoća da obole od anoreksije je 1,6 puta veća nego devojke iz siromašnijih slojeva, a za devojke iz srednjih klasa (srednje kvalifikovani kadrovi, zaposleni) ova verovatnoća je 1,3 puta veća. Konačno, uzrast obolelih se značajno razlikuje od drugih mentalnih poremećaja: anoreksija retko počinje posle 25. godine i verovatnoća njene pojave opada sa godinama, dok mogućnost pojave depresije ostaje visoka i u zrelom dobu.
Anoreksiju nervozu je, 2010. godine, Nacionalni savet za javno zdravlje predstavio kao „ozbiljan izazov u oblasti javnog zdravlja, kojem se u našoj zemlji ne posvećuje dovoljno pažnje” — usled nedovoljno sredstava uloženih u njenu prevenciju — a 2017. godine, na snagu je stupio zakon koji je nastojao da se razračuna sa društvenim uzrocima ove pošasti. Od nje je, po poslednjoj izvedenoj studiji, objavljenoj 2008. godine, bolovalo skoro 5% mladih Francuskinja uzrasta od 17 godina (vidi uokvireni tekst dole). Ovaj zakon se, pre svega, bavi svetom mode i reklama, te nastoji da, između ostalog, zaštiti zdravlje manekena. Ali, da li će razračunavanje sa sektorima koji promovišu slike nezdravog ženskog tela zaista suzbiti anoreksiju? Zasigurno ne u skladu sa očekivanjima. Društveni uzroci ove bolesti sežu daleko dublje od sjajnog papira sa bilborda: iako je cela populacija izložena istim slikama vitkih tela, verovatnoća da će doći do razvoja bolesti značajno se razlikuje od jedne osobe do druge, i to naročito u zavisnosti od njenog socijalnog miljea.
Faktori koji uzrokuju anoreksiju su mnogobrojni i isprepleteni sa razvojnom stazom ličnosti: disfunkcionalnosti nervnog sistema, porodične i psihološke predispozicije, stresni događaji. Pa ipak, sociodemografski profil koji se ocrtava je prilično iznenađujuć. Ovu činjenicu, koju zdravstveni radnici retko komentarišu, rasvetljavaju sociologija i istorija medicine.
Težnja za savršenstvom
U medicinskim traktatima, dijagnoza „anoreksije nervoze” pojavljuje se i precizira tokom druge polovine XIX veka. Dugoročno uzdržavanje od hrane (koje može prerasti u potpuni post i ne može se objasniti problemima sa varenjem) isprva je predstavljalo osnovni simptom. Francuski doktor Ernst-Šarl Lazeg. kao i njegov kolega Vilijam Gal na drugoj strani Lamanša, primećuju da stanje izgladnelosti, paradoksalno, prate izlivi energije. „Smanjenje unosa hrane ne samo da ne umanjuje mišićnu snagu, nego dovodi da podizanja nivoa aktivnosti“, beleži Lazeg. „Bolesnica se i dalje oseća sve življom, sve lakšom, jaše konja, odlazi u duge šetnje, prima i ide u posete, vodi iscrpljujući društveni život ne žaleći se na umor na koji bi se ranije žalila.” Prvi Lazegovi klinički opisi očigledno ukazuju na to da su ovoj bolesti bile prevashodno sklone mlade devojke, dok aktivnosti njegovih pacijentkinja ukazuje na razonode bogatih slojeva kojima su nesumnjivo pripadale. Nekoliko (…)
