Debata o sukobu sociologije sa filozofijom redovno se rasplamsava. Prva od njih dve (koja se večito nalazi pod optužbom da je samo „meka“ nauka) na taj način pokušava da se afirmiše kao „prava“ nauka, a ne književna disciplina kakvom posmatra filozofiju, dok potonja nastoji da zadrži sopstveno polje, nezavisno od naučnog napretka.
U nedavno objavljenoj knjizi sociolog Mark Žoli, autor dela Pour Pierre Bourdieu („Za Pjera Burdijea“, CNRS Éditions), nadovezuje se na ovu polemiku: filozofska disciplina u suštini, istorijski gledano, bila je samo predvorje nauke, skup neformalnih znanja koji je prethodio konstituisanju naučnih disciplina i njihovih metoda, tehnika, procesa provere, itd. To je jasno za prirodne nauke, koje su svoju autonomiju izborile veoma rano. Isto bi moralo da važi i za sociologiju, jer je ona, prema Marku Žoliju, preotela funkciju koju je filozofija obavljala nakon uspona prirodnih nauka: istraživanje „transcendentalnog“, odnosno, antropološke strukture za koju su vezane osnovne vrednosti čovečanstva (istina, dobrota, itd.). Sociologija je tako ovo transcendentalno prebacila iz večite strukture koju je ono predstavljalo za filozofe u pitanje njegovih empirijskih dimenzija, odnosno proces njegovog biološkog, fiziološkog i socijalnog konstituisanja.
Precizirajući okvire i značaj ove istorizacije koja se oslanja na radove Norberta Elijasa i Pjera Burdijea, autor se daje u napad na sklonost filozofa da to viđenje ignorišu, ali i na prežitke neformalne misli koji, prema njemu, još uvek muče sociologiju. Nije li preživljavanje filozofije u suštini, kako on često navodi, puko institucionalno preživljavanje koje je posledica beznadežnih pokušaja filozofa da nastave da postoje iako je njihova disciplina odmenjena... sociologijom?
U dve knjige objavljene početkom godine filozof Etjen Balibar nudi ozbiljne razloge da se u tu tvrdnju posumnja. Budući da ne pripada istoj generaciji Marka Dolija, on je deo one struje francuske misli koja je tokom 1960-ih (…)
