U vremenu koje se čuva u muzeju utopija, tokom poslednje tri decenije demokratski izbori su se proširili u Africi. Ali, kako se kontinent povezuje sa internetom, raste rizik od digitalnih manipulacija, uglavnom putem društvenih mreža. Ta pretnja čini se utoliko ozbiljnijom što često prođe neprimećena.
Jedan detalj to potvrđuje: upravo u Africi, posebno u Nigeriji i Keniji, „Kembridž analitika“ testirala je svoje nečasne tehnike izvlačenja podataka koje su korišćene u vreme referenduma o Bregzitu i američkih predsedničkih izbora 2016. godine. Birači u tim zemljama su, i ne znajući za to, poslužili kao zamorčići za primenu jedne strategije koja se sprovodi u tri etape. Najpre se sakupljaju, uglavnom na Fejsbuku, lični podaci o milionima građana: starosna dob, pol, estetske, kulturne ili političke sklonosti. Zatim se ove informacije analiziraju da bi se definisale mikrokategorije. Na kraju se, pomoću algoritama, putem prilagođene propagande, na digitalnim platformama usmeravaju pojedinačni izbori.
Dvoje bivših službenika „Kembridž analitike“, Britani Kajzer i Kristofer Vajli, otkrili su da je tokom predsedničkih izbora 2013. i 2017. godine u Keniji, britanska kompanija koja je savetovala šefa države Urua Kenijatu prikupljala lične podatke birača i da je na osnovu njihovih profila širila propagandu protkanu lažima i preterivanjima.
U Nigeriji, šest nedelja pre predsedničkih izbora 2015. godine, jedan lokalni milijarder koji je, po Vajlijevim rečima, bio „izbezumljen zbog moguće pobede opozicionog kandidata“, Muhamadua Buharija, nudi dva miliona dolara (1,75 miliona evra) za usluge „Kembridž analitike“. Ona se obraća stručnjacima za krađu digitalnih informacija (hakerima), i pušta da po društvenim mrežama kruži medicinski karton kandidata Buharija, koji je tada imao 72 godine, navodeći na zaključak da mu zdravstveno stanje ne bi dozvolilo da vrši vlast. Ona takođe pravi video-zapise sa ubistvima civila koja su pripisana islamistima, sugerišući da bi pobeda kandidata opozicije, muslimana sa severa, izazvala porast nasilja. Uprkos tim naporima, ovog puta je pobedio kandidat opozicije.
Kraj duge idile
Fejsbuk, najpopularnija platforma na afričkom kontinentu, sa preko 200 miliona korisnika, zgodno je mesto za sve vrste manipulacija. Tako je grupa Arhimedes, koja je osnovana u Tel Avivu (Izrael), pravila internet naloge sa lažnim identitetom i nestala nakon što je tokom 2019. godine podržala kandidate na predsedničkim izborima u Togu, Demokratskoj Republici Kongo (DRC), Nigeriji ili u Tunisu. Njihova meta bilo je skoro 2,8 miliona korisnika. U Zambiji i Ugandi su vlade uz pomoć zaposlenih u telekomunikacionom gigantu Huavej organizovale elektronski nadzor opozicionih ličnosti i neprofitnih udruženja. Tako je u Ugandi policija mogla da, bez njegovog znanja, pristupi Votsap računu Bobija Vajna, popularnog muzičara i protivnika predsednika Joverija Musevenija. Ove krađe omogućuju vlastima da osujete mobilizaciju protivnika.
Niz otkrića ove vrste označio je kraj jedne duge idile. U stvari, na društvene mreže se već dugo gleda kao na katalizatore učešća u politici, kao na pravce kojima se šire određeni načini mobilizacije i kao na mesta na kojima mogu da se izraze svi oni širom kontinenta koji nemaju mogućnost da se njihov glas čuje. Godine 2010, Džonatan Gudlak je na Fejsbuku objavio kandidaturu za novi predsednički mandat u Nigeriji, čin bez presedana koji je označio ulazak afričkih političkih aktera u modernu političku komunikaciju. Tokom postizborne krize u Keniji 2008. godine, mladi inženjeri i blogeri stvorili su platformu Ušahidi (Ushahidi), neku vrstu zajedničkog mapiranja postizbornog nasilja. Izgledalo je kao da se ostvario san onih koji su proricali „tehno-utopiju“.
Međutim, od sredine protekle decenije, više afričkih lidera se, u pokušaju da kontrolišu društvene mreže, koristilo digitalnom manipulacijom kao izgovorom. Godine 2006. etiopska vlada je blokirala pristup određenim internet stranicama, uvodeći ovu liberticidnu praksu u podsaharsku Afriku. Ista će mera biti usvojena i u Čadu, (…)
