„Postaje bitno da se oslobodimo uticaja ministarstva spoljnih poslova“, istakao je Nikola Sarkozi u svojoj predizbornoj kampanji 2007. godine. Par godina kasnije, jedan diplomata iz službe posvedočio je: „Ministarstvo se često dovodi pred svršen čin. Mi preko novina saznajemo za stvari o kojima predsednički kabinet odlučuje, poput intervencije u Libiji. Istovremeno, nije retkost da puki tehnički savetnici u predsedništvu direktno propituju vođstvo ministarstva. Rezultat toga, usled ovih neposrednih zahteva o ključnim temama, jeste da više ne razmišljamo o onome što radimo. Takođe, svaki put kada Makron interveniše, ne znamo šta će reći: to narušava stabilnost.“ Ova nelagoda može se objasniti i sve većim osiromašenjem treće diplomatske mreže sveta: uprkos potrebi da se održava 178 ambasada i stalnih predstavništava, te 88 konzulata, ministarstvo dobija manje od 1% državnog budžeta. U poslednjih trideset godina, ono je izgubilo 53% svojih zaposlenih, od čega trećinu u poslednjih deset godina. Čitava diplomatska mreža 2018. godine upošljavala je 13.791 zaposlenog sa punim radnim vremenom.
Alen Žipe, ministar spoljnih poslova između 1993. i 1995. godine, kao i između 2011. i 2012, priseća se: „Kada sam stigao, naišao sam na ministarstvo u stanju depresije. Naše diplomate sklone su očaju i mišljenju da je njihov poziv izgubio privlačnost. Institucija se osećala napuštenom nakon odlaska Rolana Dime. Pokušao sam da uzimam u obzir diplomate i da ih slušam. Svakog dana trudio sam se da čitam nekih pedesetak diplomatskih telegrama i da ih komentarišem.“ Žipe je jedan od ministara koji su se borili za budžetska izdvajanja: „Glavna poteškoća na koju sam naleteo ticala se sredstava. Ministarstvo finansija uvek je smatralo da je posao ambasadora samo da organizuju čajanke. Ministarstvo spoljnih poslova godinama je bilo izloženo maltretmanu. Pitanje usklađenosti dostupnih sredstava i ambicije za vršenje uticaja na svetskom nivou nikada nije rešeno.“
Stoga ambasade sve češće (…)
