Kolumbija i Gvatemala prošle su kroz duge i ekstremno nasilne građanske ratove (prva od 1964. godine do danas, druga od 1960. do 1996. godine) čije posledice još uvek aktivno utiču na njihova društva. Uzroci oba rata takođe su slični: svrgavanje predsednika (atentat na Horhea Elijesera Gaitana, 1948. godine, u Kolumbiji; puč koji je doveo do rušenja Hakoba Arbenza sa vlasti, 1954. godine, u Gvatemali). Potom su usledili autoritarni režimi, vojna represija, gerilske borbe, kontrarevolucionarne paravojne snage ekstremne desnice i rast kartela u beskrajnom krugu varvarizma — efekti iste istorijske dinamike. Upravo to odzvanja u dva polifonijska romana, Paz. Francuza Karila Fereja i Tiempos recios („Teška vremena“), Peruanca Marija Vargasa Ljose, dobitnika Nobelove nagrade za književnost 2010. godine.
Kolumbija, dva brata iz ugledne porodice: jedan, bivši vojnik, danas je pandur; drugi, bivši borac Revolucionarnih oružanih snaga Kolumbije (FARC), klasni „izdajnik“, pokušava da ponovo pokrene život po izlasku iz zatvora; njihov otac deo je vladajuće elite. Policajac i, uporedo s njim, jedna novinarka istražuju ubistva i čerečenje leševa koja podsećaju na užasno doba poznato kao „La Violencia“ (1948—1957). Ferej korak po korak iscrtava zločine paravojnih snaga i kartela, ne zaobilazeći one koje je vršio FARC. Ovde nema svetaca, ni „čistih“ heroja, već samo gorke sudbine i apsurdne samoće; kao iskonska sila koja je oblikovala društvo, suptilno se ukazuje genealogija „nasilja“ koje vuče korene iz građanskog rata izazvanog odbijanjem veleposednika da dele ma koji deo svoje zemlje.
Istu stvar napadao je predsednik Gvatemale Hakobo Arbenz (1951—1954). Njegova agrarna reforma iz 1952. godine, zasnovana na organizovanom prisilnom otkupu neobrađivane zemlje od vlasnika kako bi se ona ustupila seljacima sa pravom plodouživanja pokazaće se kao fatalna. Iako liberalni krugovi u Gvatemali na njega još uvek gledaju kao na „komunistu“, Vargas Ljosa, koji je i sam liberal (…)
