Pretplata Donacije
sr | fr | en | +
Accéder au menu

U KAZAHSTANU I UZBEKISTANU, POLITIČKI I EKONOMSKI RAZVOJ POD STROGIM NADZOROM

Iluzija novog sveta u Srednjoj Aziji

Većinom država Srednje Azije decenijama su upravljali isti vladari. Nakon odlaska tih autokrata, njihovi naslednici pokušavaju da zadrže kontrolu nad rizičnom političkom tranzicijom. Suočeni sa pritiskom svojih mladih i nejednakih društava, plaše se scenarija nalik „arapskom proleću“. I dvoume se između otvaranja i kontinuiteta

Promene vlasti po pravilu ne prijaju autoritarnim režimima. Posebno kada se na njihovom čelu nalazi svemoćni vladar prisiljen da se povuče usled poodmaklih godina ili, naprosto, smrti. Sačinjeni od krhkih političkih institucija ili smatrani nelegitimnim od strane stanovništva, većina režima u Srednjoj Aziji obrela se poslednjih godina u ovako delikatnoj situaciji. Prvi predsednici tih zemalja nakon sticanja nezavisnosti 1991. godine često su na ovu funkciju dolazili sa pozicije generalnog sekretara lokalne Komunističke partije. Onda su, nakon više decenija provedenih na najvišim funkcijama, jedan po jedan napuštali svoja mesta: Saparmurat Nijazov u Turkmenistanu i Islam Karimov u Uzbekistanu umrli su 2006. i 2016. godine; kazahstanski predsednik Nursultan Nazarbajev istupio je sa mesta predsednika u 78. godini u martu 2019. godine; čak i gospodin Emomali Rahmon (67), nakon dvadeset osam godina vladavine, počinje da razmišlja o svom nasledniku na čelu Tadžikistana.

Kirgistan je izuzetak. Tamo se politička smena odigrava kombinacijom demokratskih izbora i narodnih revolucija predvođenih elitama podeljenim u političke frakcije suprotstavljenih ekonomskih interesa i lojalnih različitim klanovima (sever nasuprot jugu). Tamo su svrgnute dve vlade, najpre 2005, a onda i 2010. godine. Sadašnji režim predsednika Soronbaja Ženbekova, izabranog 2017. godine, daleko je od otelotvorenja pluralizma, ali je, u poređenju sa susedima, ipak demokratskiji, uz manje maltretiranja opozicije i sa još uvek aktivnim civilnim društvom.

Od sredine 2000-ih testirano je nekoliko modela smene vlasti. U Turkmenistanu i Uzbekistanu, „očevi nacije“ otišli su u grob, a da nisu imenovali naslednika, barem ne javno. Njihovi sukcesori — bivši ministar zdravlja Gurbanguli Berdimuhamedov i bivši premijer Šavkat Mirzijojev — već uveliko pripadnici vladajuće klike, znali su kako da uspostave moć, diskretno istiskujući nepokorne konkurente. U Tadžikistanu se predsednik Rahmon nada da će, kada za to dođe vreme, sina Rustama, koji je već gradonačelnik glavnog grada Dušanbea, postaviti na „tron“, baš kao što je Azerbejdžanac Hajdar Alijev nametnuo sina Ilhama u Bakuu 2003. godine.

Uzbekistanska perestrojka

Sa svoje strane, Kazahstan bi mogao da ponudi model predsedničke tranzicije bez presedana u regionu: šef države se sam odriče svog mandata — bez pritiska sa ulice — kako bi mogao da nadgleda svog naslednika i pomogne mu da izgradi status nalik svom. Nakon dvadeset i osam godina vladavine, gospodin Nazarbajev nastavlja da kontroliše zemlju putem institucija na čijem je čelu: saveta za bezbednost, predsedničke stranke Nur Otan i „kancelarije prvog predsednika“ oformljene za ovu priliku. Njegova najstarija ćerka, gospođa Dariga Nazarabajeva, predsedavala je Senatu do maja 2020. godine, a njen zet Timur Kulibajev predvodi holding Samruk-Kazina, koji okuplja sva velika javna preduzeća u ključnim sektorima (energetika, struja, železnica itd.). Predsednička porodica je, očito, daleko od toga da se odrekne poluga vlasti, iako bi iznenadni prestanak funkcija gospođe Nazarabajeve mogao ukazivati na to da joj novi predsednik, gospodin Kasim Žomart Tokajev, ne dozvoljava da se razmahne.

Bilo kako bilo, način na koji je organizovana predsednička tranzicija ne predviđa kako će se sistem dalje razvijati. Primera radi, malo posmatrača bi se kladilo da će u Uzbekistanu nekadašnji premijer Šavkat Mirzijojev, više od decenije odan Islamu Karimovu, tako odlučno preduzeti reforme kada je 2016. godine došao na vlast. Uzbekistanska ekonomija, koja je od pada Sovjetskog Saveza funkcionisala pod strogom državnom kontrolom, sada je podvrgnuta liberalnoj terapiji. To uključuje konvertibilnost nacionalne valute (uzbekistanskog soma), ukidanje ograničenja konkurencije u maloj i srednjoj trgovini, kao i ograničenje ovlašćenja predatorskih institucija poput carine i poreskih službi. U prvoj polovini 2020. godine, država je prodala 299 svojih poseda u vrednosti od 348 milijardi soma (29 miliona evra), a očekuje se da će još 1000 preći u ruke privatnih investitora. Prošlog marta Uzbekistan je liberalizovao proizvodnju pamuka (koja čini četvrtinu njegovog godišnjeg prihoda), za koju je država do tada propisivala obavezne isporuke. Verovatnoća da će ova uzbekistanska perestrojka dovesti do stvarne demokratizacije zemlje je ipak mala. Predsednička stranka i dalje dominira političkim životom, gde drugi politički akteri igraju ulogu statista.

Uprkos svemu tome, društvo je pokrenuto (...)

Obim celog teksta : 2 114 reči.

Ovaj tekst je rezervisan za pretplatnike

Izaberite svoju formulu pretplate i kreirajte svoj profil
Pretplati se
Pretplaćeni ste? Konektujte se kako biste pristupili tekstovima online
Identifikujte se

Marlen Laruel

je profesorka na Univerzitetu Džordž Vašington u Vašingtonu.
PREVOD: Milisava Petković

Podeli ovaj tekst