Od pobune naroda februara 2011. godine, nakon koje je usledila vazdušna intervencija snaga Organizacije Severnoatlantskog pakta (NATO), i smrti njenog šefa države Muamera Gadafija, Libija je žrtva haosa, cepanja i spoljnjeg uplitanja. Regioni na koje je zemlja tradicionalno bila podeljena pretvorili su se u tri potpuno odvojene bratoubilačke oblasti.
Kirenaika na istoku, u kojoj u Bengaziju zaseda Predstavnički dom, postala je uporište samoproglašenog maršala Kalife Haftara, vođe onog što on naziva Libijskom nacionalnom armijom (LNA). Na zapadu, u Tripolitaniji, vlada vrlo pogrešno nazvana vlada nacionalnog sporazuma (gouvernement d’accord national (GAN)), priznata od Ujedinjenih nacija (UN), koju njena politička boja povezuje sa Muslimanskim bratstvom. Što se tiče multietničke regije Fezan na jugu, iz koje se izvlači četvrtina libijske nafte, u njoj vladaju milicije naroda Tubu, koje su se podelile u dva tabora.
GAN uživa aktivnu podršku Turske i, u manjoj meri, Katara, i da ne zaboravimo da pomenemo diskretniju podršku Italije i Nemačke. Glavninu njenih snaga čine milicioneri iz koalicije Fadžr Libija (Fajr Libya („Libijska zora“)).
U suprotnom taboru, Haftar, koji je nekada bio oficir u vojsci Muamera Gadafija, pre nego što je ovaj doživeo poraz krajem 1980-ih, takođe okuplja lokalne milicionere, kao i one iz Sudana i Čada. Njegova podrška iz inostranstva su Egipat, Ujedinjeni Arapski Emirati, Saudijska Arabija — front protivnika Muslimanske braće — i naročito Rusija, željna da poveća svoje uporište na Mediteranu. Ovima treba dodati Francusku koja bi, ne raskidajući odnose sa Tripolijem, više volela da pobedu odnese tabor maršala Haftara. Još je u julu 2019. godine, otkriće francuskih projektila koje je nakon poraza u blizini Tripolija za sobom ostavila vojska maršala Haftara, ogolilo ovu dvostruku ulogu.
Godinu dana kasnije, otkriće masovnih grobnica u Tarhuni, kada su prohaftarovske milicije okrivljene za zlostavljanja, učinilo je podršku maršalu sve problematičnijom. Međutim, kao stalni član Saveta bezbednosti, Pariz treba da se drži međunarodnih zakona i podrži vladu nacionalnog sporazuma, jedinu koju su priznale UN. Francuska se nalazi direktno nasuprot Turskoj, koja je, od početka ove godine, snažno prisutna u Libiji (pročitati istraživanje Ke d’Orseja, strane 1, 20 i 21). Zanimanje Ankare za ovaj region seže do XVI veka, kada su Osmanlije okupirale Magreb, stvorivši tri pokrajine čiji su glavni gradovi bili Alžir, Tunis i Tripoli.
Čak i ako se danas ne radi o rekonstrukciji carstva u Severnoj Africi, razorenog 1920. godine, turski predsednik Redžep Tajip Erdogan se ne ustručava da redovno podseća na njegovu veličinu. I sve je više situacija u kojima on demonstrira sposobnost da šalje svoju vojsku da deluje izvan vlastitih granica: invazija na sever Sirije, intervencija u iračkom Kurdistanu i u Libiji, projekat jedne baze u Jemenu, vojno postrojenje u Kataru i pretnja da će vojno podržati Azerbejdžan u sukobu u Nagorno-Karabahu.
Sve ovo pokazuje želju za širenjem područja turskog uticaja. Tokom 2018. godine, Jeni Akit, provladin dnevni list nakon što je nabrojao deset zemalja u kojima se nalaze turske trupe, ne ustručava se da tvrdi: „Turska se vraća na svoje osmanske zemlje.“ Ta ekspanzionistička bahatost konkretizuje se ponovnim oživljavanjem pomorske doktrine koju je 2006. godine osmislio Džem Gudreniz, admiral u penziji, a ime joj dao „Mavi Vatan“ („Plava domovina“). Ona daje prednost bezbednosti nad diplomatijom — podrška Ankare GAN-u, koja je suprotstavlja Moskvi i Parizu, savršen je primer koji to pokazuje.
Uspeh „sultana“ iz Ankare
Zaglibljena u građanskom ratu koji je nastavio da traje uprkos konferencijama o prekidu vatre (poslednja je održana u Berlinu u januaru 2020. godine), Libija je jednoj odlučnoj regionalnoj sili izgledala kao plen koji je bilo lako osvojiti. „Trofej“ koji bi pomogao predsedniku Erdoganu da ojača svoj autoritet među stanovništvom koje je bilo sve više kritički raspoloženo, o čemu svedoči neuspeh (…)
