Krajem leta 2019. godine, predsednik Emanuel Makron odlučio je da prepadne svoje diplomate. Nakon što ih je okupio u Jelisejskoj palati na tradicionalnoj „konferenciji ambasadora i ambasadorki“, kritikovao je postojanje „duboke države“ u ministarstvu spoljnih poslova: „Dakle, ja znam da i mi, takođe, imamo duboku državu, kako to nazivaju određeni strani teoretičari“, iznenada je rekao Makron. „I tako, ponekad, predsednik republike kaže nešto, ali kolektivna tendencija može biti da se ustvrdi: ’On je to rekao, ali, naposletku, mi znamo istinu i nastavićemo po starom.’“ Potom je upozorio da ne treba „ići tim putem“. U tom trenutku na par mesta u publici začuo se izveštačeni smeh: ovi visoki funkcioneri, koji se ponašaju kao aristokratija republike, nisu navikli na takvo zlostavljanje. Istini za volju, Makronova demonstracija moći — neki su u njoj videli znak slabosti — nije bila svima po ukusu: „Ta izjava naišla je na veoma hladan prijem u ministarstvu spoljnih poslova“, poverio nam se jedan od diplomata koji su samom događaju prisustvovali.
Pjer Selal, koji je danas advokat u firmi Ogist Debuzi, smeštenoj u pariskom „zlatnom trouglu“ na korak od poslovnih banaka Rotšild i Lazar, dobro poznaje ministarstvo spoljnih poslova, budući da je u njemu služio kao generalni sekretar od 2009. do 2014. godine. On je takođe dugo obavljao dužnost stalnog predstavnika Francuske u Evropskoj uniji i tvrdi da nije najbolje razumeo termin koji je Makron iskoristio: „Pomalo me je zapanjila referenca na duboku državu. Ministarstvo je najodaniji i vlasti najnaklonjeniji deo državne uprave. Postoji direktna veza između ambasadora i predsednika republike. Spoljna politika, to je reč države; reč predsednika republike.“ U okvirima Pete republike, predsednik, koji je određen kao vrhovni zapovednik oružanih snaga, takođe je odgovoran za spoljnu politiku, što je dovelo do toga da se pitanja diplomatije i odbrane nazivaju njegovim „rezervisanim domenom“. Međutim, vrhunski stručnjak za francusku diplomatiju Kristijan Leken, profesor na Centru za međunarodna istraživanja pri Sions Pou, podseća da „diplomate imaju pristup metodi indirektnog otpora kojom čine štetu tako što dopuštaju da se stvari razvuku “.
Nedelju dana pre svog istupa, Makron je u tvrđavi Breganson, letnjoj rezidenciji francuskih predsednika u Varu, primio svog ruskog kolegu Vladimira Putina. Ovo je bio prvi poziv nakon posete 2017. godine i sastanaka pod zlatom dvorca u Versaju, tim markantniji što je došao neposredno pre nego što je Francuska organizovala samit G7 u Bijaricu — Moskva je isključena iz G8 od 2014. godine. U takvom kontekstu Makron je odlučio da zahteva od svojih diplomata da „ponovo razmisle (...) o našem odnosu sa Rusijom“, i da obnove dijalog s njom, jer je „potiskivanje Rusije daleko od Evrope ozbiljna strateška greška, jer to znači ili guranje Rusije u izolaciju koja će zaoštriti tenzije, ili u savez sa drugim silama, poput Kine, što sasvim sigurno ne bi bilo u našem interesu“. On je već u svojoj knjizi Revolucija, objavljenoj tokom kampanje za predsedničke izbore, objavio svoju nameru da „sarađuje sa Rusima kako bi se njihov odnos sa Ukrajinom stabilizovao i omogućilo postepeno ukidanje sankcija sa obe strane “. Ovih dana, jedan savetnik iz predsedničkog kabineta podsetio nas je da „nije došlo do zaokreta od 180 stepeni u odnosu prema Rusiji“, dodajući da „ni u kom slučaju ne može biti reči o ’skidanju odgovornosti’“ s te države.
Pitanje evropske kolektivne sigurnosti veoma je osetljivo. Kosovo, Gruzija, Ukrajina, Sirija — već dvadesetak godina sve su češći konflikti s Moskvom. koja nije oprostila kršenje obećanja o tome da neće biti širenja Organizacije Severnoatlantskog sporazuma (NATO) na istok Evrope. Amerikanci su svoju prednost iskoristili do kraja, jednostrano se povukavši iz sporazuma protiv balističkih projektila (ABM) 2002. godine. Potom, u februaru 2019. godine, i iz sporazuma o nuklearnom naoružanju srednjeg dometa (INF), potpisanog 1987. godine, koji je označio razrešenje evropske raketne krize (okončavši postavljanje sovjetskih SS-20 raketa i američkih peršinga).
Obnavljanje bilateralnog dijaloga između Francuske i Rusije, obustavljenog nakon ukrajinske krize 2014. godine, izazvalo je snažne kritike određenih evropskih partnera Francuske, kojima se nije svidelo to što ih je zvanični Pariz stavio pred svršen čin. Ni u samoj Francuskoj ne manjka atlantistički nastrojenih stručnjaka i komentatora koji na Rusiju ne gledaju s naklonošću. Zamenik direktora Fondacije za strateška istraživanja, Bruno Tertre, izrazio je skepsu: „Francuska je odlučila da nastupi sama u vezi sa temom koja se tiče čitave Evrope... U zaključku: ne, to neće dovesti ni do čega konkretnog. Ne želim da kažem da on [Makron] greši što želi da pokuša. Barem niko više neće moći da nam zameri što ’nismo išli da razgovaramo sa Rusijom’.“ Naročito budući da određeni pojedinci u francuskoj diplomatiji željno iščekuju obnovu dijaloga: „Veliki deo ministarstva spoljnih poslova“, procenjuje sam Selal, „oseća nostalgiju za visokom politikom prema Rusiji, koja se u međuvremenu svela na sankcije. Ako je i bilo elemenata otpora, on je došao iz drugih izvora, iz NVO [nevladinih organizacija] i medija.“
„Arapska politika“ ili „zapadna porodica“
Makron je počeo da se bavi Rusijom u januaru 2016. godine kada se našao u poseti toj zemlji u svojstvu ministra ekonomije. U njegovom društvu tada se nalazio Žan-Pjer Ševenmon, koji je četiri godine ranije postavljen na mesto francuskog specijalnog predstavnika za „ekonomsku diplomatiju“ u Rusiji. Ova dva čoveka, koja se međusobno duboko poštuju — Ševenmon nas je podsetio da je Makron u mlađim danima, krajem devedesetih godina prošlog veka, bio aktivan u njegovoj partiji, Pokret građana (MDC) — lako su upala u razgovor na temu Rusije. „Dve hiljade sedamnaeste godine, Emanuel Makron mi je tražio da se vratim u službu“, poverio nam se bivši ministar, sa ciljem da Rusiju reintegriše u Savet Evrope — međunarodnu instancu koja okuplja četrdeset i sedam država, odnosno čitavu Evropu u širem smislu reči, izuzev Belorusije. To je obavljeno u junu 2019. godine, kada je Rusiji vraćeno pravo glasa koje je izgubila nakon aneksije Krima u martu 2014. Ševenmon ne bira reči kad govori o otporu u samom ministarstvu spoljnih poslova: „Kada me je predsednik Makron primio uz svoje celokupno ’osoblje’, brzo sam osetio da još uvek ima ljudi na staroj liniji. Naletao sam na ovu duboku državu na svakom spratu. Svi moji predlozi bili su u protivrečnosti sa stavovima brojnih zvaničnika u ministarstvu. Od Bernara Kušnera [ministar spoljnih poslova između 2007. i 2010. godine], i ljudi koji su postavljeni za vreme njegovog mandata, linija po ovom pitanju identična je stavu američkih neokonzervativaca.“
„Neokonzervatizam“, rođen 1970-ih godina, predstavlja struju misli koju su propagirali bivši levi američki intelektualci, a koja se u to vreme protivila realpolitici Henrija Kisindžera. Kao antikomunisti i zagovornici agresivne odbrane zapadnih „vrednosti“ i američke hegemonije, oni su ušli u Republikansku partiju i doživeli svoj vrhunac za vreme vlasti Džordža Buša mlađeg, između 2001. i 2009. godine. Usred oluje 2003. godine, odlučno protivljenje predsednika Žaka Širaka američkom ratu u Iraku — uz pretnju veta u Savetu bezbednosti Ujedinjenih nacija — izazvalo je mobilizaciju neokonzervativnih mreža u intelektualnim, medijskim i diplomatskim krugovima u Francuskoj, uz zahtev za raskidom sa degolističkim nasleđem i „arapskom politikom“ zvaničnog Pariza. Diplomatske misije, pre svega u Vašingtonu, Tel Avivu i NATO-u, izjasnile su se u prilog ratu, pod izgovorom transatlantske solidarnosti, „zapadne porodice“, ljudskih prava ili prava na intervenciju.
„U to vreme [početkom 2000-ih] Žerar Aro bio je direktor za strateška pitanja. Na sastancima kod Pjera Selala, koji je tad bio na mestu direktora kabineta Ibera Vedrina, on je držao govore o potrebi da se pokaže čvrstina prema Hamasu i Hezbolahu“, priseća se bivši diplomata Iv Oban de la Mesuzijer, čelnik uprave za Severnu Afriku i Bliski istok u ministarstvu spoljnih poslova između 1999. i 2002. godine i bivši ambasador u Iraku. „Takođe se mnogo toga dešavalo oko Terez Delpeš, čelnice za strateška pitanja u Komesarijatu za atomsku energiju. Prema njihovom mišljenju, trebalo je pratiti šta rade Amerikanci. Na večeri sa Terez Delpeš, kada mi je objašnjavala da Irak samo što nije napravio [atomsku] bombu, odgovorio sam joj da Iračani nisu u stanju da ponovo pokrenu svoj [nuklearni] program. Međutim, pre 2003. godine, nije trebalo biti na ovoj liniji.“ Aro, koji je tada bio smatran proamerikancem, u međuvremenu je otišao u penziju i sada žali zbog čitavog tog perioda, ne bez određene doze humora na sopstveni račun: „Nisam dovoljno glup da bih bio vođa neokonzervativaca.“ Ovaj diplomata koji je smatrao da je bolje ne buniti se protiv Džordža Buša mlađeg danas tvrdi: „U retrospektivi, bio sam u krivu, za razliku od Širaka i Vilpena.“
Do svoje smrti 2012. godine, politikološkinja Terez Delpeš, dugogodišnja saradnica antikomunističkog istoričara Fransoa Firea, okupljala je oko sebe (…)
