Politička kriza kroz koju prolazi Japan je najozbiljnija još od 1947. godine, kada je na snagu stupio sadašnji ustav. A upravo je na građanima da odobre ili ne njegove izmene prema nacrtu koji je objavila 2012. godine vladajuća Liberalno-demokratska partija (Parti libéral-démocrate, PLD). Premijer Šinzo Abe, koji je na njenom čelu, nastoji da uguši temeljne principe demokratije.
Ustav iz 1947. godine zamenio je onaj carstva Velikog Japana (1889), pod kojim je zemlja na kraju potonula u ubilačko ludilo agresivnog kolonijalnog rata poznatog kao „petnaestogodišnji rat“ (1931—1945). Japanci su tada prešli iz ere podanika (ili carskog suvereniteta) u eru građana (ili u doba narodnog suvereniteta). Ova radikalna i duboka promena sistema dogodila se po cenu pokolja koji se ne može iskazati rečima, izazvanog kolonijalnom ekspanzijom vojno-fašističke Države Nipon i jednako neizrecivim masovnim bombardovanjem Tokija 10. marta 1945. godine i bacanjem dveju atomskih bombi koje su za nekoliko sekundi uništile gradove Hirošimu i Nagasaki.
Uprkos očuvanju „tenoizma“ (koji cara i carsku instituciju stavlja u središte političkog sistema), sadašnji ustav je naslednik Deklaracije o pravima čoveka i građanina iz 1789. godine u njenoj želji da se „odbrane prirodna i sveta neotuđiva građanska prava“. Današnji Japan, nastao na ratnim ruševinama i pustošenjima, izgrađen je, dakle, na ideji da se jednom zauvek prekine sa sistemom državnog ugnjetavanja.
Međutim, poslednjih godina, naročito od stupanja na dužnost druge Abeove administracije, u decembru 2012. godine, ovaj posleratni demokratski Japan ušao je u kritičnu fazu, postavši objekat politike koja ga svesno ruši. Prvi korak u promeni ustava sastoji se u remilitarizaciji zemlje izmenom člana 9, koji zabranjuje posedovanje oružanih snaga, ali njegova duboka namera seže daleko izvan toga. Radi se o likvidaciji osnovnih principa moderne ustavnosti kao sistema odbrane javnih sloboda. Prava opasnost je u tome.
Suočeni sa postojećim političkim snagama, koje ističu svoju tradicionalističku viziju zemlje, stavljajući u središte vrhovnu vlast cara, i koje insistiraju na hitnoj promeni ustava, s pravom možemo da se zapitamo zašto su Japanci došli do toga posle sedamdeset godina „demokratskog iskustva“. Zašto i dalje daju legitimitet autoritarnoj politici, koja ne poštuje živote ogromne većine stanovništva, kao što to pokazuje tragičan primer katastrofe u Fukušimi i alarmantna stvarnost post-Fukušime ?
Prvi odgovor koji mi se nameće je političko-filozofski.
Osnovna karakteristika „politike“ Zemlje izlazećeg sunca — način na koji Japanci stvaraju i organizuju svoje kolektivno postojanje, svoj način da budu zajedno — sastoji se u tome da sebe ne razumeju kao građansku naciju, već kao etničku zajednicu. Za razliku od Zapadne Evrope, koja je, bilo to dobro ili ne, izmislila nacionalnu državu — na tragu političke filozofije od Tomasa Hobsa do Žan-Žaka Rusoa artikulišući je oko pojma društvenog ugovora — Japan ne uspeva da prihvati središnju ideju da je kolektivni život rezultat političkog povezivanja koje se želi i stvara sa ciljem da se zaštite prirodna prava, osnovne slobode.
U političkoj mašti Zemlje izlazećeg sunca, „biti-zajedno“ ne shvata se na takav način. Naprotiv, to se brka sa prirodom, i samim tim, nečim što postoji od davnina, nezavisno od ljudske volje. Mislim da je poreklo političke apatije Japanaca u toj naturalističkoj koncepciji društva, drugim rečima, u odbijanju da društvo shvate kao ljudsku tvorevinu, kao rezultat zajedničke odluke. To je razlog zbog kojeg se usuđujem da tvrdim, koliko god to izgledalo šokantno, da u Japanu ne može biti ni naroda, ni građana, čak ni društva, u smislu koji se ovim pojmovima pridaje u političkoj filozofiji francuskog i evropskog prosvetiteljstva.
Jezičke partikule za izražavanje poštovanja
Moj drugi odgovor je jezičke prirode.
„Biti-zajedno“, način na koji članovi zajednice koegzistiraju, što Režis Debre lepo naziva umetnošću da se formira jedno kolektivno „mi“ iz gomile onih „ja“, u Japanu je zapravo bitno određeno vertikalnošću ljudskih odnosa, pri čemu se svakome dodeljuje položaj koji ima smisla samo u hijerarhijskoj strukturi. Dominacija nadređenih i pokornost podređenih, to je sama srž ovog (…)
