Pretplata Donacije
sr | fr | en | +
Accéder au menu

LEKARSKO I MEDICINSKO OSOBLJE U NEMAČKOJ PROTIV „DIKTATURE EKONOMIJE“

Veoma profitabilne bolnice Nemačke

Tokom pika epidemije koronavirusne bolesti 2019, nemački zdravstveni sistem bio je uzor ostatku sveta zahvaljujući tome što je imao više bolničkih kreveta i sredstava za intenzivnu negu. Ipak, radnici i radnice u zdravstvu, kao i bolnice širom Nemačke, već godinama se bune zbog strukturnog manjka sredstava i osoblja. Uzrok tome, između ostalog, jeste i sistem finansiranja koji umnogome nalikuje francuskom tarifiranju po činu

Aksel Hopfman dugo je radio kao bolničar. Ustanova u Hamburgu u kojoj je bio zaposlen privatizovana je 2004. godine. Njemu je tada bilo draže da ostane u javnom sektoru nego da postane radnik za veliku kompaniju čiji je cilj profit. „Danas radim u kancelariji“, ističe. S druge strane, Konstance Vajhert, medicinska sestra sa stažom od deset godina, dala je otkaz u drugoj hamburškoj bolnici kako bi se bavila negom starih lica. „Volela sam bolnicu“, tvrdi. „Volela bih da se u nju vratim, ali to se neće desiti ukoliko se uslovi rada ne promene.“ Za Štefena Hagemana, iskustvo rada u bolnici bilo je toliko teško da je samo sedam godina ostao u profesiji medicinskog tehničara. „Budući da je požrtvovanost utkana u sliku našeg zanimanja, uprave bolnica to zloupotrebljavaju kako bi ućutkale naše zahteve“, žali se on. Medicinsko osoblje u Nemačkoj buni se sve više i više protiv uslova rada „koji su zastrašujuće propali“, kako svedoči Anja Fogt, medicinska sestra na intenzivnoj nezi u Berlinu. „Sećam se vremena kada smo mogli da pravimo pauze i kada smo imali vremena za pacijente. Danas imam možda jednu pauzu mesečno.“

Uprkos idiličnoj slici koju su francuski mediji plasirali tokom krize izazvane pandemijom kovid-19, nemački bolnički sistem takođe pati od manjka sredstava i osoblja. Kako sindikati medicinskih sestara i tehničara, tako i sindikati lekara — svi se žale na ogroman nedostatak radnih mesta za medicinsko osoblje u bolnicama. Studija Fondacije Hans Bekler utvrdila je da postoji potreba za otvaranjem 100.000 novih radnih mesta za medicinske sestre i tehničare s punim radnim vremenom. Zbog zahtevnosti ovog zanimanja, čak ni budžetski pokrivena radna mesta ne bivaju uvek popunjena. Istini za volju, Nemačka poseduje daleko više kreveta u intenzivnoj nezi u odnosu na svoje evropske susede: 34 na svakih 100.000 stanovnika, spram 16,3 u Francuskoj, odnosno 8,6 u Italiji. „Ipak, da smo imali onoliko teško obolelih od kovida-19 koliko ih je bilo na severu Italije, u suštini bismo imali dovoljno kreveta, ali ne i dovoljno osoblja da se stara o pacijentima“, ironično zaključuje Nadja Rakovic, direktorka Udruženja demokratskih lekara i lekarki (VdÄÄ). Nekoliko meseci pre epidemije u Nemačkoj se čak diskutovalo o tome koliko je mudro zadržati postojeće bolničke kapacitete: studija Fondacije Bertelsman predlagala je zatvaranje više od pola bolnica u zemlji. „Onda je došao koronavirus i svi su videli da je, zapravo, bilo jako dobro imati mnogo bolnica i kreveta...“, ističe dalje Rakoviceva.

„Takođe se radilo o podsticanju konkurencije“

Kako bi se ovi paradoksi razumeli, treba se vratiti na političke odluke koje je Nemačka donosila u vezi sa zdravstvom tokom poslednjih nekoliko decenija. Zakon donet 1985. godine u velikoj meri je otvorio tržište bolničke nege za privatna profitna preduzeća. Na tom osnovu nastale su i jačale velike nemačke kliničke kompanije: Sana, Asklepios, Ren, Helios (koji je kupila multinacionalna kompanija za proizvodnju medicinske opreme Fresenius). Ne postoji razlika u načinu državnog finansiranja javnih ustanova, privatnih neprofitnih preduzeća i privatnih profitnih kompanija. Svi oni upisani su u regionalni registar za zdravstvenu negu, a distinkcija među njima ne postoji ni u svakodnevnom jeziku. Potom je, 2004. godine, kada je Francuska uvodila tarifiranje po činu (T2A), Nemačka usvojila veoma sličan sistem: „paket po slučaju“. Više se ne pokriva sama nega, već paketi prema katalogu oboljenja, bez obzira na potreban broj dana bolničkog lečenja. Kao i u Francuskoj, zahvati poput ugradnje veštačkog kuka, kolena ili hirurgije opšte uzev daleko se više plaćaju od rođenja prirodnim putem ili pedijatrije. Naposletku, francuski T2A i nemački „paket po slučaju“ imaju zajedničko poreklo: sistem „homogenih grupa oboljenja“ (odnosno DRG, što je skraćenica za diagnosis-related groups) uvezen iz SAD gde je usvojen početkom osamdesetih godina prošlog veka.

„Cilj novog sistema finansiranja nedvosmisleno je bio da dovede do veće isplativosti — što samo po sebi nije loše. Međutim, takođe se radilo o podsticanju konkurencije između ustanova, a konačni rezultat trebalo je da bude smanjenje broja bolnica“, procenjuje Uve Libking, jedan od zvaničnika Nemačkog udruženja gradova i opština. Sa izuzetkom univerzitetskih bolničkih centara (UBC) koji zavise od saveznih država, javne bolnice u Nemačkoj pod kontrolom su opština i okruga koji okupljaju više opština (Landkreis).

Troškovi se, dakle, moraju smanjivati na tom nivou i ovi akteri ponekad prodaju (...)

Obim celog teksta : 2 204 reči.

Ovaj tekst je rezervisan za pretplatnike

Izaberite svoju formulu pretplate i kreirajte svoj profil
Pretplati se
Pretplaćeni ste? Konektujte se kako biste pristupili tekstovima online
Identifikujte se

Rašel Knebel

je novinarka.
PREVOD: Pavle Ilić

Podeli ovaj tekst