Ove, najgore godine svačijeg života, imao sam vrlo prijatno leto. Iz porodičnih razloga, u julu sam se vratio u kuću u predgrađu Kanzas Sitija u kojoj sam odrastao. To je donekle oronulo zdanje sa krovom od šindre, smešteno u kraju punom ogromnih zelenih travnjaka i impozantnih kvazibaronskih vila.
Tih mesec dana proveo sam čitajući romane o Drugom svetskom ratu, vršeći sitne popravke u zapuštenom domaćinstvu, gledajući stare filmove, ispijajući vina iz Misurija — često mi se dešavalo da zaboravim da u spoljašnjem svetu divljaju smrtonosna pandemija i potpuni ekonomski kolaps. Svakog jutra, sunce bi sijalo, cveće ispuštalo svoje miomirise, a saobraćaja gotovo da nije bilo. Skočio bih na svoj bicikl i provozao se tihim ulicama verovatno najlepšeg grada u SAD, a kad bih završio sa rekreacijom, izašao bih na Tviter ili posegnuo za novinama koje je dostavljač bacio pred prag, i onda...
Bam! Sve bi bilo tu, kao i prethodnog dana: panika, zbunjenost, optužbe, napadi. Snimci ljudi kako u javnosti urlaju jedni na druge ili kako nose vatreno oružje; vozača koji se kolima zabijaju u grupe demonstranata; histeričnih ljudi koji čitaju delove osnivačkih dokumenata nacije u očajničkom pokušaju da ne izgube razum.
Svakog dana javljaju se novi simptomi propasti i, nadasve, sve veći utisak da nikome više nije jasno šta se kog đavola dešava.
Dve vesti iz dnevnih novina Kanzas Siti star od 14. jula 2020:
•- U roštiljdžinicu blizu mog porodičnog doma ušla je mušterija sa drečavo crvenim kačketom na kome se nalazilo Trampovo ime, ali bez zaštitne maske. Kada je dečko za kasom (čija plata, prema navodima novina, iznosi 8,50 dolara po satu), u skladu sa lokalnim propisima, čoveka zamolio da pokrije usta i nos, dotični je, poput Klinta Istvuda u nekom špageti vesternu, zadigao majicu kako bi pokazao da nosi pištolj.
•- U glavnom članku na naslovnici tog dana stajalo je da se „koronavirus nekontrolisano širi“ saveznom državom Kanzas. Do tog zaključka Star nije došao češljanjem izveštaja iz različitih delova države, već letimičnim pogledom na nacionalnu epidemiološku mapu na internetu. U suštini, centralno telo zaduženo za ažuriranje ove mape, prebacilo je Kanzas iz crvene (loše) u tamnocrvenu kategoriju (veoma loše). I, izuzev nekoliko detalja sa lokala, to je bila cela vest. Dva miliona stanovnika i stanovnica Kanzas Sitija i okoline dobilo je ovaj alarmantni naslov jer je neko, negde, odlučio da ažurira zvanični veb-sajt.
Ne tvrdim da je pravljenje vesti od mape na internetu primer novinarske lenjosti; naprotiv, ono je veoma tipično za današnje SAD. Regionalne novine nisu u mogućnosti da češljaju izveštaje iz različitih delova saveznih država u kojima izlaze jer uglavnom više nemaju dovoljno reportera i reporterki koji bi takav posao obavljali.
Kao i mnoge slične novinske agencije u SAD, Kanzas Siti star godinama je menjao vlasnike, sve vreme gubeći zaposlene. Pre nekoliko godina, prodata je i upečatljiva zgrada njegove redakcije. Korporacija koja ga je posedovala bankrotirala je u februaru, a julu ga je otkupio jedan hedž fond (špekulativni investicioni fond, prim. prev.) iz Nju Džerzija.
Tako izgleda situacija u SAD 2020. godine: niko više nije siguran ni u šta, a smrt štampanih medija samo je početak problema. Direktna interakcija sa drugim ljudima postala je problem usled neviđenih karantinskih mera; javne institucije su zatvorene, ili im je pristup drastično ograničen; stopa ubistava probila je plafon; ljudi se plaše da uđu u avione; školovanje je isključivo onlajn; ljudi žive scene iz košmarnih vesterna; Foks njuz plaši vašeg ostarelog oca prizorima nasilnih nemira, a jedini razlog iz kog njegov fiksni telefon uopšte više zvoni jeste da bi mu automatski glas pretio zatvorom ukoliko istog trena ne prebaci hiljade dolara na određeni bankovni račun.
Uragan straha
Za to vreme više uragana je na putu da se sruči na Luizijanu, a u Kaliforniji gori toliko šumskih požara da je nebo postalo narandžasto. Svi su u depresiji. Stvari se raspadaju i nema nikoga ko bi mogao da ih sastavi. Kada sam bio mlađi, delovalo je kao da su vođe ove zemlje stručnjaci za to da ohrabre narod u teškim trenucima, ali tako nešto trenutnog stanara Bele kuće nimalo ne zanima — za razliku od izbegavanja odgovornosti. Samoživ i nesposoban da kaže jednu jedinu reč istine, Donald Tramp reagovao je na agoniju svog naroda kao čovek koji gleda dokumentarac o tužnoj sudbini neke nepoznate životinjske vrste na Nešenel džiografiku.
Najbolji siže našeg epistemološkog izazova u doba koronavirusne bolesti 2019 (kovid-19) koji sam do sad čuo dao je gradonačelnik Kanzas Sitija kada ga je Star upitao za komentar o odredu federalnih agenata koji su navodno poslati u njegov grad, ali od kojih nije bilo ni traga ni glasa. On je rekao, „vidno frustriran“: „To se ne može potvrditi, jer se ništa ne može potvrditi.“
Kada ništa ne može da se potvrdi, mašta preuzima kormilo. A u doba kovida zaista nije potrebno previše mašte da bi naši strahovi podivljali. Amerikanci i Amerikanke suočeni su, kako nam se čini, sa smakom sveta, ili sa krajem našeg načina života, ili sa krajem nečega velikog i važnog, nečega što ne možemo baš da imenujemo, ali smo svejedno zbog toga jako uznemireni.
Dok pišem ove redove, državom tutnji barem tuce ovakvih kompleksa užasa. Strah od toga šta će temeljno republikanski Vrhovni sud raditi. Strah od toga da će panduri prebijati i ubijati bez odgovornosti. Strah od nemira na ulicama. Strah od toga da će ljudi izgubiti posao ako nisu dovoljno liberalni. Strah od ljudi koji odbijaju da nose maske. Strah od samih maski, koje se doživljavaju kao brnjice, kao negacija sopstvene ličnosti propisana od nekakvog dalekog tela za koje niko nikad nije čuo.
Budući da smo u izbornoj godini, glavni strah je političke prirode: da je sama američka demokratija bolesna ili da je na pragu toga da se prelije u diktaturu. U svakom slučaju, to je do sada postala dobro poznata parola: liberali se njome međusobno plaše još otkako je Tramp izabran. Slavni novinari i superzvezde društvenih mreža već godinama napadaju Trampa kao ruskog agenta i tumače svaku njegovu brljotinu kao pokazatelj podmukle zavere protiv demokratije. Poređenja njegovog mandata sa „Votergejtom“ (afera sa prisluškivanjem političkih protivnika koja je dovela do toga da Ričard Nikson podnese ostavku na mesto predsednika SAD 1974. godine, prim. prev.) uobičajena su još otkako je položio zakletvu. Jedan bivši direktor sa Volstrita proslavio se 2017. godine tako što je u javnosti nabrojao mnoge sitne korake kojima nas debilni predsednik navodno vodi u autoritarizam; naredne godine, akademska knjiga dvojice harvardskih profesora pod naslovom Kako umiru demokratije završila je na listi bestselera. Trenutni predsednik, glasila je strašna priča medija u to vreme, ne poštuje norme niti tradiciju, ne poštuje medije, ne poštuje diplomatski establišment i svrha mu je da radi ono što mu Vladimir Putin naredi.
Liberali više ne pominju „Rašagejt“ previše, ali za time nema ni potrebe. Pravilo kulture u doba kovida — da se sve mora navijati do maksimuma panike i hitnosti — pretvorilo je ove stare brige u uragan straha koji deluje sve snažniji kako se datum izbora približava. „Strahujem da svedočimo kraju američke demokratije“ glasio je jedan skorašnji naslov u Njujork tajmsu. Esej koji upravo kruži među mojim liberalnim prijateljima naslovljen je sa „Ne znamo kako više da vas upozorimo. Amerika umire“ (2). U glavnoj priči trenutnog broja časopisa Atlantik predstojeći izbori porede se sa napadima od 11. septembra 2001. godine. Svi politički analitičari i analitičarke vide da nam se bliži katastrofa — da će Tramp pokušati da negira rezultat — ali niko ne zna šta da radi po tom pitanju. Slična upozorenja o neizbežnom političkom krahu — uključujući i jedno koje su napisali vojni oficiri u penziji — pojavljuju se svakim danom na društvenim mrežama.
Ono što ovaj trenutak čini kako fascinantnim, tako i užasavajućim jeste to da Trampove pristaše tvrde da se plaše iste stvari. Državni udar svakako se sprema, tvrde oni, samo što ga pripremaju liberali iz medijske elite i vrha državne uprave. Ironijom sudbine, desnica zasniva svoj strah od nadolazećeg levičarskog udara na... liberalnom kukumavčenju o desničarskom udaru! „Rašagejt“ istraga, kako kažu desničari, zapravo je bila pokušaj državnog udara koji su sproveli „antitrampovski zaverenici u američkoj vladi i medijima“, prema navodima popularne knjige objavljene 2019. godine. Dalje, svi trenutni liberalni strahovi od trampističkog napada na demokratiju samo su dokaz planova samih liberala da napadnu demokratiju koja prosto voli Trampa — lažni izgovor koji se gradi kako bi opravdao kasniju akciju. Prema ovom argumentu, liberali objavljuju nagoveštaje sopstvene zavere sada tako da „kada se ona desi ne biste mislili da se radi o zaveri“ — ovo je primer genijalne mentalne gimnastike koju je na radost svojih čitalaca izveo Majkl Enton, bivši član Trampove administracije koji se 2016. godine proslavio tvrdnjom da su tadašnji izbori bili ekvivalent pobuni putnika u otetom avionu.
„Vrhovna kukavica“
Epidemija kovida (…)
