Na samom početku, u predgovoru svojoj knjizi, Haris Vlavijanos postavlja ono staro i uporno pitanje: „Kako je jedan neugledan čovek pun opsesija, neobrazovan i skromnog porekla, uspeo da zavede toliko Nemaca i da ih povuče za sobom?“ Stotine dela dale su svoju verziju i izgradile brojne klišee: Adolf Hitler, sitni kaplar, neuspeli slikar, osrednji „dlakavac“; ili manijakalni glupak, zaostalo čudovište, masovni serijski ubica, otelotvorenje apsolutnog zla... Vlavijanos se odlučio za formu ličnog dnevnika. To je bilo hrabro i rizično. On nas ubacuje u Hitlerovu svakodnevicu u trenutku u kom će histerični ispadi ovog malog šefa bande postati politički program predodređen da osvoji vlast kada, nakon neuspelog puča (u novembru 1923. godine) biva zatvoren u Landzbergu (do decembra 1924. godine). Za vreme robije od nešto preko godinu dana on će napisati prva poglavlja Majn kampfa. Uz ovaj „fiktivni dokument“ koji pretvara Hitlera u „pravu“ ličnost, fascinacija njime postaje nemoguća, jer se u njemu može videti samo jedan jadnik.
Vlavijanos koristi jednostavan, simplistički jezik, minimalnu sintaksu i ograničen vokabular u ime ovog pretencioznog jadnika, koji komentariše knjige koje može da posmatra samo kao opsesije. On takođe iznosi svoje viđenje Evrope: dekadentna, perverzna, inficirana Jevrejima i komunistima; „sramni Versajski sporazum“ je istovremeno njen uzrok i posledica, a njegov cilj — da unizi Nemačku. Toliko banalnih i mrzilačkih ideja koje su tada naširoko kružile u određenom delu stanovništva, i tim gore po nemački narod koji je žrtvovan zbog ideje da mu Nemačka pripada, tim gore po narod — a naročito po žene, veliki predmet njegovog prezira — kojem je trebalo da bude vođen...
Klackajući se između samosažaljenja — „Ja sam idiot“ — i opsesivne egzaltiranosti, on počinje da gradi veze sa pojedincima u svojoj političkoj sferi, piše pisma, daje intervjue, prima posete obožavateljki (koje prezire), i tako se priprema za ono što sledi... Suđenje koje će (…)
