U leto 1957. godine engleski sociolog Majkl Jang šetao je plažom u Velsu. Kao dugogodišnji istraživač u britanskoj Laburističkoj partiji napisao je njen manifest 1945. godine i potom se povukao. Tu na pesku premišljao se nakon što je već jedanaest izdavača odbilo njegov najnoviji rukopis. Utom je ugledao par prijatelja pored vode, zastao s njima i pomenuo taj tekst koji niko nije želeo. Slučaj je hteo da ti ljudi objavljuju umetničke knjige i da su spremni da u svoj katalog uključe i njegovo delo, naslovljeno Uspon meritokratije. Ovom kovanicom koja kombinuje starogrčki s latinskim jezikom, Jang je nagovestio sarkazam. Pet stotina hiljada prodatih primeraka u roku od nekoliko godina učinili su da „meritokratija“ uđe u svakodnevni jezik. Ali po cenu ogromnog nesporazuma.
Jangova knjiga, napisana nakon Orvelove 1984 i Vrlog novog sveta Oldusa Hakslija, donosi još jednu viziju distopije: košmarni moderni svet kojim upravlja „ne narod, već njegovi najpametniji predstavnici“. Ukratko, vladavina intelektualaca. Radnja se odvija početkom 2034. godine, a pripovedač, jedan nadobudni sociolog, entuzijastično sumira transformaciju britanskog društva 20. veka u tiraniju kojom upravljaju ljudi s diplomama. Pod izgovorom „jednakih mogućnosti“, hijerarhije se sada uspostavljaju prema inteligenciji, a održavanje društvenog poretka povereno je školi koja razredne uspehe prevodi u „poklone“ i „zasluge“. „Talentovani su“, likuje pripovedač, „dobili priliku da se uzdignu na nivo koji im prema sposobnostima pripada, dok su niže klase ostale manje sposobnima.“ Na taj način legitimisan, režim slavi svoje heroje. „Skočio je status naučnika i tehnologa, umetnika i nastavnika. Obrazovanje je prilagođeno njihovoj visokoj genetskoj predodređenosti. Time dobijaju veću moć dobrog delovanja. Napredak je njihova pobeda, a savremeni svet spomenik njima u čast.“
Za jednog Sartra, stotinu pokornih rukovodilaca
U ovoj postavci, pažnju privlači sastav vlade „inteligentnih“. Tu su profesionalci, humanisti i naučnici, zaduženi da stvaraju znanje, reprodukuju elitu i upravljaju državom i preduzećima. U Francuskoj ih Nacionalni institut za statistiku i ekonomske studije (INSEE) okuplja pod kategorijom „Rukovodioci i više intelektualne profesije“. Tu nalazimo upravljače ljudskim resursima i prefekte, notare i astronome, novinare i sudije, oglašivače i stomatološke hirurge. Od objavljivanja Jangove knjige nijedna druga društveno-profesionalna kategorija nije doživela toliki porast broja članova. Ova sociološka otelotvorenja „postindustrijskih“ društava orijentisanih na znanje, 1962. godine brojala su 900.000 profesionalaca (4,6% francuskog radnog stanovništva), a sada ih je više od pet miliona (18%).
Nakon završetka najprestižnijih škola i univerziteta, viša frakcija ove grupe predstavlja 5% do 10% radnog stanovništva na Zapadu. Tu je uključen onaj čuveni 1% najbogatijih, ali i mnogi drugi. Ovde ćemo raspravljati o ovoj bogatoj inteligenciji. Bez obzira na to da li se bave slobodnim zanimanjima ili su u vrhu poslovnih organizacija, ovi uspešni pojedinci svakog meseca unovčuju svoj obrazovni i kulturni kapital. Oni su u poziciji da propisuju; „znaju od čega bolujemo i postavljaju nam dragocene dijagnoze“, ironično ih opisuje američki esejista Tomas Frank. Mogli bismo ih nazvali „intelektualcima“ da nakon Drajfusove afere taj naziv nije poprimio sasvim drugačije značenje.
Nekadašnja legenda intelektualce slavi ne samo kao tvorce i čuvare znanja već i kao protivnike ustaljenog poretka. U čuvenom intervjuu koji je 15. avgusta 1967. godine dao za Radio Kanada, Žan-Pol Sartr objašnjava: nuklearni fizičar ostaje puki „tehničar s praktičnim znanjem“ sve dok učestvuje u stvaranju atomske bombe, a intelektualac postaje onog trenutka kada se protiv nje pobuni. Ali koliko Sartra, Simon de Bovoar i Pjera Burdjea dođe na milione pokornih menadžera, pravnika i urbanista? Mit o intelektualcima ipak opstaje, budući da intelektualne profesije pišu istoriju svih društvenih grupa, uključujući i svoju. Malo je reći da laskaju sebi. Majstori u predstavljanju sopstvenih interesa kao univerzalnih, na pad kredita u svojim sektorima oni reaguju pokretanjem „poziva da se prekine rat protiv inteligencije“ — što se dogodilo u Francuskoj u februaru 2004. godine.
U javnim raspravama se za migracije seljaka, pobunu „žutih prsluka“ i prekarni socijalni rad koriste generički termini poput „poljoprivrednici“, „radnici“ ili „lične usluge“. Najobrazovanije klase, međutim, prikazuju se u svojoj delikatnoj jedinstvenosti, detaljno se opisuju njihovi misaoni tokovi, poliraju nesuglasice. „Čini se da se u proučavanju radničke klase obično primenjuje najrudimentarniji oblik materijalizma, dok su teorijske suptilnosti kojima se štiti autonomija subjekta rezervisane za kultivisane klase“, rezimirao je sociolog Žan-Klod Šambordon. Da bi se uspostavila ravnoteža, intelektualce više ne bi trebalo posmatrati kao niz jedinstvenih pojedinaca, već kao društvenu grupu.
Dok istorija često naglašava progresivnu ulogu učenih slojeva — znalci enciklopedisti, revolucionarni pravnici, buntovni pisci, „husari Francuske Republike“... — ona istovremeno minimizira njihovo učešće u manje slavnim epizodama. „Višijevski režim je, više nego bilo koja društvena grupa, bio sastavljen od stručnjaka i pripadnika slobodnih profesija“, podseća američki istoričar Robert Pakston. „I osude Višija idu na račun francuske elite.“ Uloga intelektualaca unutar sistema dominacije datira iz davnih vremena i pretkapitalističkih društava. Na srednjovekovnom Zapadu, visoko versko sveštenstvo imalo je monopol nad pristupom svetim spisima, legitimisalo je vlast zemljoposednika i samo posedovalo četvrtinu zemlje. Pravnici koji su postali savetnici i veziri sačinjavali su administrativnu bazu kraljevine. U carskoj Kini (221. pre n. e. — 1911) „klasa učenih službenika (ili mandarina) — sloj malobrojnih ali svemoćnih u pogledu snage, uticaja, položaja i prestiža — jedina je instanca vlasti i najveći posednik dobara“, primećuje sinolog Etjen Balaš. „Ta klasa poseduje sve privilegije, pre svih moć samoreprodukcije, i ima monopol na obrazovanje “.
Slučaj pretkolonijalne Indije takođe nas poziva da relativizujemo intrinsičke progresivne vrline koje ponekad pripisujemo znanju: kastni sistem, nasilnički neravnopravan, umnogome se zasnivao na dominaciji intelektualaca, bramana, koji su uživali ekskluzivno pravo pristupa svetom znanju. „Upravo su oni, a ne kraljevi, knezovi, vojnici, zemljoposjednici ili buržoazija, ovom društvu obezbeđivali jedan naročito operativan oblik ’pripitomljavanja masa’“, piše istraživačica Izabel Kalinovski. koja je prevela temeljnu studiju Maksa Vebera Religija u Indiji: Sociologija hinduizma i budizma, objavljenu 1916—1917. godine.
Kapitalističko doba nije promenilo prirodu ovog pripitomljavanja, već mu je samo dalo drugi oblik, budući da su industrijska revolucija i širenje obrazovanja uvećali značaj diplomaca i naglasili njihovu heterogenost. Pripitomljavanje masa, a u velikoj meri i samih diplomaca, odvija se u ime ekonomske racionalnosti i „kompetencija“ koje država zahteva upravo za sprovođenje tog pripitomljavanja.
Prve analize koje intelektualce prikazuju kao novu društvenu klasu zasnovanu na monopolu znanja i težnji ka moći pojavljuju se u 19. veku. U isto doba pojavljuju se i široki domen javnih službi koje su zahtevale diplome, prve velike korporativne administracije, a zatim i centralizovane radničke partije. Sen Simon (1760—1825) mašta o poretku u kome dominiraju naučnici i industrijalci (pčele), koji će smeniti isprazno plemstvo i sveštenstvo (osice). S druge strane Rajne, moderna država koju je zamislio Georg Vilhelm Fridrih Hegel počiva na prosvetljenim činovnicima koji sačinjavaju „univerzalnu klasu“ (Filozofija prava, 1821). Nekoliko decenija kasnije, Mihail Bakunjin se u spisu „Moj odnos s Marksom“ pobunio protiv vizije socijalističke države: „Za sve ovo biće potrebna ogromna nauka i mnogo pameti koja se preliva. Biće to vladavina naučne inteligencije, režim ponajviše aristokratski i despotski, najarogantniji i najopakiji.“ Reč je o „socijalizmu intelektualaca“, a ne radničkih snaga, kako ga 1905. godine naziva drugi jedan anarhista, Jan Vaclav Mahajski, u „Stečaju socijalizma devetnaestog veka“.
„Okončati s ideologijama“
Ove glave pune „pameti koja se preliva“ ne poseduju sredstva za proizvodnju, već znanje koje unovčuju kod posednika, koji im prepuštaju upravljanje poslovima, nadzor nad radnicima i organizaciju rada, kao i brigu o povećanju produktivnosti kroz razvoj tehnologije. Škola ih, međutim, proizvodi prekobrojno. Socijalista Karl Kaucki je 1892. analizirao proces inflacije-devalvacije diploma intelektualnih radnika: „Oni koji se opredeljuju za državne poslove prinuđeni su da čekaju godinama, često i desetak godina, pre nego što se domognu nižih, slabo plaćenih funkcija. Kod drugih se smenjuju nezaposlenost i prekomerni rad. (...) Uskoro će samo jedna odlika razlikovati ove proletere od ostalih zaposlenih: njihove ambicije“ (Socijalistički program). Da li je u pitanju dominantna klasa u nastajanju ili proletarijat spreman da se mobiliše protiv poretka koji ga unižava? Način na koji obrazovani sami sebe predstavljaju već vek i po oscilira između ove dve opcije koje u realnosti neprestano koegzistiraju.
Kada je Jang krajem pedesetih godina napisao Uspon meritokratije, ponovo se pojavila tema intelektualaca kao vladajuće klase, ovoga puta u pozitivnom tonu. Na Istoku, sovjetski obrazovni sistem proizvodi milione preterano obrazovanih inženjera i administrativnog osoblja, sprovodeći „uspon obrazovanih socijalnih elemenata “. Na Zapadu, naučna organizacija industrijske proizvodnje pokrenuta od strane Frederika Tejlora tokom 1920-ih godina i naročito stimulisana tokom Nju dila Frenklina Ruzvelta u punom je pogonu. Umnožava se inteligencija čiji je zadatak da koordinira i planira širenje ekonomskih krugova To je „tehnostruktura“ (…)