Bela kuća, petak, 4. septembar 2020. godine. Scena traje manje od jednog minuta. Donald Tramp sedi za ogromnim stolom kojim dominiraju pozlata i telefoni. Pored se nalaze dva mala, čista stola — na prvi pogled liče na đačke klupe. Za jednim je predsednik Srbije Aleksandar Vučić; za drugim, kosovski premijer Avdulah Hoti. Tramp ulogu mirotvorca shvata na posve sirov način. Vidno je obuzet oduševljenjem, budući da je upravo primorao dve nekada zaraćene države na dogovor, i to u regionu u kom je do tog trenutka glavnu reč vodila Evropska unija. U ovom svom puču uživa utoliko više — do te mere da sebe smatra dostojnim Nobelove nagrade za mir — budući da je pre nešto više od dvadeset godina administracija demokrata, predvođena Vilijamom (Bilom) Klintonom, bila ta koja je bombardovala bivšu Jugoslaviju.
Tramp, potom, niotkuda izjavljuje: „Srbija radi na tome da tokom meseca otvori komercijalnu kancelariju u Jerusalimu i da sledećeg jula tamo preseli i svoju ambasadu.“ Zasednut za svojim malenim stolom, predsednik Vučić kao da je iznenađen ovom najavom koja nije ni u kakvoj vezi sa svrhom ove ceremonije (običan privredni sporazum između Beograda i Prištine). On baca pogled na dokument koji treba da potpiše, a zatim se okreće prema svojim savetnicima, zabrinutog izraza lica. Već je kasno: Benjamin Netanjahu, po svoj prilici bolje obavešten od njega, prilazi mu i čestita…
U odgovor na ovu poslasticu za Trampa i njegovo evangelističko biračko telo posvećeno kolonizaciji Palestine, Vučić momentalno žanje ukore Evropske unije, budući da se Beograd našao na pozicijama suprotstavljenim njenoj zvaničnoj politici na Bliskom istoku, uprkos tome što Srbija već godinama preklinje da se pridruži Uniji. Jedan evropski zvaničnik, Karl Bilt, ide toliko daleko da javno ismeva izbezumljeni pogled srbijanskog predsednika u trenutku Trampove „izraelske“ objave. Palestinski ambasador u Beogradu izražava ljutnju. Portparolka ruskog Ministarstva spoljnih poslova prenosi još jednu (…)
