Pretplata Donacije
sr | fr | en | +
Accéder au menu

U ZEMLJI KEDRA, KOMUNITARIZMA I KLIJENTELIZMA

Liban u potrazi za nacijom

Izloženo krizi kovida-19 i ekonomskim poteškoćama, stanovništvo Libana podnosi masovno osiromašenje pogoršano devalvacijom funte (čitati dole). Politički rukovodioci, koji se zalažu za održanje slabe države ne bi li zaštitili svoje povlastice, pokazuju se nesposobnim da preurede državu uprkos srdžbi koju je prouzrokovala dvostruka eksplozija u bejrutskoj luci, četvrtog avgusta ove godine

Od XIX veka, Liban ne prestaje da se suočava sa intervencionizmom velikih sila zbog čega je dobio koban status „tampon-zone“ sa formalnim suverenitetom. Godine 1833, zemlju su okupirale trupe Ibrahim-paše, sina moćnog Muhameda Alija (ili Mehmed-Alija), vicekralja Egipta, otvorenog protivnika osmanlijskog sultana nakon što mu je prethodno bio vazal. Međutim, Britanci se s tim nisu složili i odlučili su da primoraju Francusku, čiji je egipatski suveren istovremeno poštovalac i saveznik, da izvrše pritisak na njega kako bi njegov sin povukao svoje trupe iz libanskih planina 1840. godine. Sporazum pet kolonijalnih sila (Francuske, Italije, Pruske, Austrije, Engleske) podrazumeva da ambicije Muhameda Alija da svrgne otomansku dinastiju i da je zameni nisu prihvatljive.

Upravo su u tom kontekstu borbe za uticaj između velikih evropskih sila kad je reč o budućnosti Otomanskog carstva, a koje je ruska diplomatija nazvala „bolesnikom“, izbili krvavi nemiri između maronitskih i druzijskih seljaka prvi put u istoriji libanske planine. Ti sukobi su dakle direktna posledica francusko-britanskog imperijalističkog suparništva koje se koncentriše na toj teritoriji i svojim manevrima i manipulacijama uništava veliku viševekovnu simbiozu koja postoji u regionu Šuf između maronitske i druzijske zajednice.

Iz te koegzistencije je u prošlosti proizašla velika figura Fahrudina II, koji je vladao emiratom planine od 1590. do 1635. godine. U nastojanju da se oslobodi otomanske kontrole, naročito tkavši veze sa italijanskom Toskanom, emir je morao da se suoči sa više vojnih pohoda koje su predvodile trupe Visoke porte. Kad su ga Otomani uhvatili, pogubljen je u Istanbulu.

Godine 1860. sukobi između Druza — manje-više podržanih od otomanske vojske — i hrišćana pogoršavaju se i šire na ravnicu doline Beka. Francuska, koja je tada bila pod vlašću Napoleona III, odlučuje da interveniše i njene trupe se iskrcavaju na libanskom primorju. Pet evropskih sila i Otomansko carstvo postižu dogovor o smanjenju površine Libana. Upravo će kontrastom u odnosu na taj „Mali Liban“ opunomoćeni francuski predstavnici vlasti proglasiti „Veliki Liban“ 1. septembra 1920. godine. Sa površinom od 10 452 km2, ova zemlja neće prekinuti veze sa imperijalističkim evropskim, čak „zapadnim“ rivalitetima ako se računaju Sjedinjene Američke Države, koje su posle Drugog svetskog rata postale dominantna sila „slobodnog sveta“ koja će efikasno mobilisati tri monoteističke religije ne bi li se suprotstavila Sovjetskom Savezu.

Treba se u prolazu podsetiti da je za vreme francuskog mandata (1920—1943) dekret visokog (...)

Obim celog teksta : 1 237 reči.

Ovaj tekst je rezervisan za pretplatnike

Izaberite svoju formulu pretplate i kreirajte svoj profil
Pretplati se
Pretplaćeni ste? Konektujte se kako biste pristupili tekstovima online
Identifikujte se

Žorž Korm

je profesor na univerzitetu, bivši ministar finansija u Libanu, autor između ostalih i knjige Savremeni Liban. Istorija i društvo, La Découverte, Pariz, 2012.
PREVOD: Anja Mitić

Podeli ovaj tekst