Pretplata Donacije
sr | fr | en | +
Accéder au menu

POBUNA PROTIV LUKAŠENKOVOG REIZBORA (2)

Pod budnim okom Moskve

„Ovo je demokratska, a ne geopolitička revolucija.“ Ovim rečima, izgovorenim prilikom video-konferencije sa poslanicima u Evropskom parlamentu, 25. avgusta ove godine, Svetlana Tihanovska, koja tvrdi da je na skorašnjim predsedničkim izborima u Belorusiji pobedila dosadašnjeg predsednika Aleksandra Lukašenka — prema zvaničnim podacima on je reizabran sa 80% glasova — želela je da pošalje poruku kako Briselu, tako i Moskvi. Shvatite: Belorusija nije Ukrajina. Zemlja regiona u kojoj je koktel pobuna, brutalne represije i stranog mešanja — kako ruskog, tako i zapadnjačkog — doveo do izbijanja građanskog rata 2014. godine i aneksije Krima od strane Rusije.

A ovaj region dobro pamti. Dve hiljade osamnaeste godine, nenasilna revolucija primorala je jermenskog predsednika da podnese ostavku. Ona je otvorila novi put za Moskvu: ruska vlada prvo je tiho i lukavo posmatrala talas narodnog besa koji je odneo Serža Sargsjana — gotovo svaki peti stanovnik države izašao je tada na ulicu, a država je bila pogođena gotovo potpunom blokadom privrede — da bi potom u Jermeniju odaslala delegaciju poslanika sa ciljem da glavnog opozicionara propita o tome šta su mu namere pre nego što on bude postavljen na mesto premijera. Nikol Pašinjan koji je u prošlosti, kao poslanik opozicije, iznosio javne kritike na račun Evroazijske ekonomske unije, tada se potrudio da uveri zvaničnu Moskvu u svoju želju da očuva glavne ekonomske i vojne sporazume između ove dve države.

Od svog začetka, beloruski ustanak u nekoliko aspekata podseća na onaj koji je pre dve godine potresao Jermeniju. Kao i u slučaju njihovih jermenskih prethodnika, glavni cilj beloruskih demonstranata i demonstrantkinja je svrgavanje šefa države, a ne promena geopolitičke orijentacije zemlje. Iako relativno govoreći malobrojniji u odnosu na jermenske, beloruski protesti koji su već poprimili istorijski neviđene razmere, održali su svoju miroljubivost, uprkos brutalnoj represiji. Oni takođe pažljivo izbegavaju da budu dovedeni u vezu sa Evropom. Koordinacioni savet, koji je Tihanovska osnovala 19. avgusta odbio je novčanu pomoć Evropske komisije. EK je obećala da će mu ustupiti deo razvojnih sredstava namenjenih Belorusiji kako bi pružila podršku „žrtvama represije“, „nezavisnim medijima“ i „civilnom društvu“.

Prve reakcije dveju najvećih evropskih sila, Francuske i Nemačke, iznenađuju po svojoj suzdržanosti, naročito u poređenju sa načinom na koji su one reagovale na neke druge skorašnje krize. Emanuel Makron, koji je od leta 2019. godine uključen u „konstruktivni dijalog“ sa Moskvom. nije prepoznao Tihanovsku kao legitimnu predsednicu u izgnanstvu — što je učinio u slučaju venecuelanskog opozicionara Huana Gvaida. Berlin i Pariz u Moskvi vide medijatora. Evropska ministarstva spoljnih poslova dogovorila su se o minimalnom obuhvatu sankcija usmerenih protiv četrdesetak ličnosti direktno odgovornih za represiju, što je daleko od arsenala korišćenog nakon kontroverznih izbora 2010. godine. Stupanje na snagu ovog paketa sankcija dodatno je odloženo kiparskim vetom. Ipak, trovanje ruskog opozicionara Alekseja Navaljnog, koji je prebačen u Berlin gde su mu otkriveni tragovi vojnog nervnog otrova, moglo bi naterati nemačku kancelarku, a potom i zvanični Pariz, da se priklone ratobornijem stanovištu Poljske i baltičkih zemalja, koje su zabranile ulazak na svoju teritoriju za nekih tridesetak osoba — uključujući Lukašenka — i prepoznale Tihanovsku kao pobednicu izbora.

Rusija zasada ne pokazuje da je preterano vezana za Lukašenka. Isključivši mogućnost da Organizacija za (...)

Obim celog teksta : 1 740 reči.

Ovaj tekst je rezervisan za pretplatnike

Izaberite svoju formulu pretplate i kreirajte svoj profil
Pretplati se
Pretplaćeni ste? Konektujte se kako biste pristupili tekstovima online
Identifikujte se

Elen Rišar

PREVOD: Pavle Ilić

Podeli ovaj tekst