„Prvog avgusta 1914“, piše bečki satiričar Karl Kraus u svojoj reviji Die Fackel (Baklja) „začuo sam poklič: ’Samo pravo ka slavi jurimo!’ Bilo me je stid što sam bio gunđalo jer sam već tada vrlo dobro znao da će doći trenutak kada će se to pretvoriti u ’Hteo bih da se izvučem iz ovoga!’. Ta želja osetila se već 1. avgusta 1915, a ja sam, ispunjen optimizmom, smatrao da ću moći slobodno da je iskažem već 1. avgusta 1916, a ne tek 1. avgusta 1917. Međutim, u ovakvim slučajevima ne postoji matematička preciznost, već samo apokaliptična“.
Kraus ovim izražava svoje ubeđenje da bi samo izuzetno naprezanje mašte, kakvo je na primer apokaliptično razmišljanje, moglo da nadomesti njen potpuni nedostatak, što je i omogućilo da do rata dođe, i da nam pomogne, kad već nismo mogli da ga sprečimo, da shvatimo šta se dogodilo i šta će iz tog debakla proisteći. Kraus se potpuno prirodno služi apokaliptičnim jezikom, a ponekad i samim tekstom Apokalipse, kada govori o gubitku ljudskih života i o nezamislivoj ratom izazvanoj patnji, kao i o tome na koji način spoj tehnološkog napretka, prevelike moći novca i potrage za isplativošću i profitom po svaku cenu počinje da razara prirodu i životnu sredinu. On smatra da su ubilačka svemoć tehnike i tiranija novca u tom trenutku neraskidivo povezane jer, prema njegovim rečima, prvo se tržište pretvara u bojno polje, a zatim se industrijalci i trgovci oružjem upinju da osvoje i iskoriste novonastalo tržište bojnih polja. Na prvi pogled, ova veza ne deluje očigledno, ali Kraus nimalo ne sumnja da „postoji uzročno-posledična veza između krvi i profita“, što dovodi do toga da su hiljade i hiljade ljudi osuđene na smrt kako bi nekolicina od toga profitirala.
Napadi na dostojanstvo, prava i život ljudskog bića, čija su vrednost i cena znatno opale tokom rata, ne mogu se nikako razdvojiti od prezira s kojim je današnji čovek navikao da se ophodi prema životnoj okolini uopšte, a posebno prema životinjama. Jednostavno, reč je o dva lica istog procesa dehumanizacije, pa samim tim i samouništenja, u koji se čovečanstvo upustilo.
„Ni nas niko ne žali“
Ne treba da nas čudi što je pitanje koje postavlja Gunđalo u svom poslednjem monologu (Poslednji dani čovečanstva) u vezi s problemom koji se može činiti manje bitnim, ali koji je, kako Kraus smatra, od suštinskog značaja: uništavanje šuma izazvano sve većim količinama papira neophodnim za štampanje novina. Ova kobna veza između neumerenog razvoja štampe, koji deluje nezaustavljivo, i seče šuma ima simbolički značaj za Krausa jer predstavlja ono što se upravo u tom trenutku dešava čovečanstvu — njegovom krivicom i uz njegovu saglasnost.
Gunđalov monolog pominje događaj koji se takođe svrstava u kategoriju nezamislivog, ali čija ga strahota nije sprečila da se zaista desi: „Želeći da utvrdi koliko je tačno vremena neophodno da se drvo iz šume pretvori u novine, vlasnik jedne fabrike papira iz oblasti Harc dosetio se da sprovede jedan veoma zanimljiv eksperiment. U 7.35 oborio je tri drveta i, pošto im je skinuta kora, poslao ih je u fabriku da postanu smeša za papir“ (Poslednji dani čovečanstva). Odgovor na zadato pitanje bio je sledeći: proces koji je bio neophodan kako bi se drvo pretvorilo u štampu bio je izvršen takvom brzinom da su se novine prodavale na ulici već u 11 časova ujutro. „Bilo je potrebno, zaključuje se u oglasu koji čita Gunđalo, svega tri sata i dvadeset pet minuta da javnosti bude omogućeno da čita poslednje vesti na papiru od drveta na čijim su granama, još tog jutra, cvrkutale ptičice“ (ibid.).
Kada govorimo o uskoj vezi koju ovaj satiričar vidi između dehumanizacije ljudskog bića i svođenja prirode na prostu alatku kojom se čovek služi kako želi, gotovo je nemoguće ne pomenuti izuzetne sličnosti između njegovih zapažanja i stavova Roze Luksemburg. Kraus objašnjava kako je, dok je čitao novine Arbeiter-Zeitung, naišao na jedno od njenih pisama iz 1917, napisano u Breslauu, gde je bila u zatvoru, upućeno Sonji Libkneht, a objavljeno tri godine kasnije. Ono što mu se posebno dopalo i što ga je zadivilo u tom pismu nije bio samo njegov izvanredan književni kvalitet, što po njemu nije ništa iznenađujuće, već i duboka ljubav prema prirodi i sažaljenje nad patnjom koju ljudsko biće sasvim svesno uzrokuje kod njenih stanovnika, posebno životinja, koje je čovek obavezao da mu služe ili čak sveo na puko ropstvo.
Luksemburgova, poput Krausa, smatra da je veza između onoga što ona u pismu piše i onoga što je rat izrodio — ili samo razotkrio — izrazito uočljiva. Dok je zgroženo gledala vojnika koji je žestoko prebijao iscrpljenu životinju jer nije mogla da vuče pretežak teret, upitala ga je da li mu zaista nije žao životinja. Njegov odgovor je rečit: „Ni nas ljude niko ne žali“, rekao je zlobno se osmehujući i nastavio još jače da udara. Ovim se opisuje kako žrtve lako mogu biti sklone da se na neki način osvete drugim, slabijim žrtvama, nesposobnim da se odbrane.
Roza Luksemburg o maltretiranim životinjama (reč je o bivolima uvezenim iz Rumunije) piše na sledeći način: „Grozno ih prebijaju i pre nego što možemo da im kažemo Vae victis (...) Samo u Breslauu ima stotinak grla, naviklih na zelene pašnjake Rumunije, a ovde slabo i jadno hranjenih. Besramno ih gone da vuku svakakve terete, ispod koih često i umiru.“ Ovde je nesumnjivo reč o pobeđenima u ratu, koje često zaboravimo i za koje verujemo da i ne zaslužuju da se nad njima sažalimo. U dvorištu zatvora, ona prepoznaje pravo lice rata u događanjima i ponašanjima koje opisuje: „U međuvremenu zatvorenici su se uskomešali oko kola, rastovarujući teške pakete pre nego što bi ih uneli unutra, a vojnici su se šetkali po dvorištu, s rukama u džepovima, zviždeći neku popularnu pesmu. Tada sam videla kako se preda mnom pokazuje ovaj veličanstveni rat.“
Ovo pismo veoma snažno prikazuje neku vrstu spontane solidarnosti između zatvorenice — koja je takođe na neki način ratna žrtva, jer je i zatvorena najviše zbog svog javnog, radikalnog i aktivističkog protivljenja ratu — i mučene životinje, kao druge žrtve. Ona na veoma potresan način opisuje životinju kojoj daje gotovo ljudski lik i pretvara je u brata po patnji: „Životinja koja je krvarila uprto je gledala, sa izrazom na licu i crnim očima, blagim poput deteta koje plače. Na licu je zaista imala izraz deteta koje su surovo kaznili a da ni samo ne zna zašto, niti kako da pobegne od tog mučenja i brutalnog nasilja. (...) Stajala sam tamo dok me je životinja gledala i osetila sam kako mi suze teku niz lice — bile su to njene suze i tresla sam se zbog bola tog dragog brata i svoje nemoći da mu olakšam nemu muku.“
U svojoj biografiji o Krausu, (…)
