Sredinom avgusta televizijski program bio je pun snimaka demonstracija. „Ovo će se uskoro završiti“, kaže Stas L.. i ne gledajući u ekran. On i njegovi prijatelji, svi oko trideset godina stari, diskutuju okupljeni oko flaše votke, leđima okrenuti ka televizoru, u jednoj kafani u Braginu, na jugu Belorusije. Zemljom se već pet dana širi neviđeno snažan talas demonstracija. Ipak, Stas se vara oko toga kako će se situacija razvijati: sredina je septembra, a pokret još uvek živi, naročito vikendima kada se na protestima redovno okuplja više stotina hiljada ljudi, kako u Minsku, tako i u drugim većim gradovima.
Reizbor Aleksandra Lukašenka na mesto predsednika 9. avgusta 2020. i demonstracije koje su usledile postavile su Belorusiju u centar pažnje međunarodnih medija. Predsednik je osvojio svoj šesti mandat od 1994. godine sa 80,23% glasova dobijenih na izborima koje je snažno obeležila krađa. On je na taj način porazio svoju glavnu protivnicu Svetlanu Tihanovsku, koja je odmenila svog muža uhapšenog u maju za „remećenje javnog reda“ i iza koje su se svrstale kampanje dvojice drugih kandidata, Valerija Cepkala i Viktora Babarike, oličene, redom, kroz suprugu Veroniku Cepkalo i direktorku kampanje Mariju Kolesnjikovu, nakon što je prethodni pobegao u Moskvu, a potonji uhapšen.
Strašilo Ukrajine
Od izbora večeri u glavnom gradu protiču u ritmu sukoba pobunjene omladine i snaga reda. Tri dana nije bilo interneta. Na hiljade hapšenja i brojna svedočenja o prebijanjima u policijskim stanicama služe kao dokaz da je javnost odbacila predsednika, koji nikada do sada nije morao u ovolikoj meri da se oslanja na sredstva zastrašivanja. Nakon predsedničkih izbora 2010. godine, više stotina ljudi je uhapšeno, a opozicija je u narednim mesecima tiho obezglavljena po sudovima.
Čak i ovde, u ovom malom mestu, oseća se plahovitost vlasti. Kada padne noć, grupa policajaca počinje da patrolira seoskim glavnim trgom, dok jedno vozilo stoji kao izvidnica na glavnoj ulici. Ovo je sasvim neprimerena mobilizacija za ovo mestašce od oko tri hiljade stanovnika. Da li je to zbog blizine granice sa Ukrajinom? Ili zbog straha da će se demonstracije koje se odvijaju u Gomelju, glavnom gradu regiona udaljenom nekih stotinak kilometara, proširiti dovde?
Stas L., putar, ne pamti nijednog predsednika osim Lukašenka. „Glasao sam za Tihanovsku“, potvrđuje, „ali neću ići da protestujem! Za nas, Beloruse, red je najbitniji. Niko ne želi još jedan ’Majdan’.“ Mladić pod time podrazumeva ukrajinski ustanak koji je na zimu 2013—2014. oborio Viktora Janukoviča i gurnuo tu zemlju u građanski rat. Strašilo takvog scenarija koje vlada koristi hrani se realnim strahom koji postoji među stanovništvom. Stasovi prijatelji kreću da otkrivaju za koga su glasali. Više njih kaže da je izabralo Tihanovsku, ostali da su ubacili beli listić. „Ja sam glasao za Lukašenka“, odgovara jedan od njih — priznanje na koje ostali reaguju sa iznenađenjem. „O? Glasao si za njega? — Da, naravno.“ Bez dalje reči, čaše se ispijaju i razgovor se vraća na druge, neobavezne teme.
Prenaduvan izbornom krađom ili u realnosti sveden gotovo na nulu, kako nerazumno smatraju određeni opozicionari (oni koji su tokom kampanje tvrdili da Lukašenko neće preći 3%), izborni rezultat dosadašnjeg šefa države broj je koji nije lako rastumačiti. „Prema sociološkim istraživanjima on uživa podršku oko 60% stanovništva. Nesumnjivo znatno manje u glavnom gradu, u kom je oduvek postojalo čvrsto jezgro opozicije“, objašnjava Bruno Drveski, istoričar i predavač na Nacionalnom institutu za istočne jezike i civilizacije (Inalco). Prema rečima istraživača Stivena Vajta i istraživačice Elene Korosteleve, Lukašenkovo glasačko telo uglavnom je „starije od 60 godina, u proseku veoma slabo obrazovano“ i nadasve dolazi iz ruralnih krajeva. Nasuprot tome, pristalice opozicije najčešće su „mladi“, „zaposleni u privatnom sektoru“, „visokoobrazovani“ i „žitelji i žiteljke velikih gradova“. Dakle, radi se o generacijskoj, kao i o geografskoj razlici. Za Alekseja Džermana, provladinog politikologa, „predsednikovo glasačko telo predstavljaju državni aparat, javna služba i radnička klasa“.
„Država se promenila, ali on nije“
U svakom slučaju deluje da je došlo do pada podrške Lukašenku, uključujući i predele koji su mu tradicionalno bili naklonjeni. Studija zasnovana na ručnom brojanju glasova na devetsto biračkih mesta (četvrtina ukupnih glasova), nudi drukčiju sliku u odnosu na prenaduvano dopisno glasanje i opštu izlaznost i tvrdi da rezultat iznosi 45% za Tihanovsku i 43% za Lukašenka.
Objavljivane su i druge procene i sve one navode rezultate koji su daleko tešnji od onog koji je objavila Centralna izborna komisija. „Da, za njega sam glasao u prošlosti, ali to više nije bilo moguće“, objašnjava Viktor P., nastavnik francuskog u (…)
