U noći između 15. i 16. juna 2020. godine, na opasnim himalajskim površinama koje grade „sivu zonu“ o kojoj se žestoko diskutuje, na kinesko-indijskoj granici indijski i kineski vojnici ušli su u borbu dostojnu srednjovekovnih ratova. Tokom više od sedam sati, u mrkloj noći, na 4.200 metara nadmorske visine, oni su se borili kamenjem, klinastim palicama, gvozdenim štapovima obmotanim bodljikavim žicama, ali i golim rukama, ekstremno nasilnim direktnim dodirom.
U zoru je sa indijske strane bilo sedamdeset osam povređenih i dvadeset mrtvih, većina od hipotermije ili od davljenja nakon što su bačeni niže u zaleđene vode Galvana. Neka tela koja je odnela reka bila su nađena južnije, tamo gde se Galvan spaja sa tokom reke Šiok. Peking odbija da saopšti bilo kakve brojeve, ali dobro informisani indijski izvori potvrđuju da je Narodnooslobodilačka armija (APL) izgubila više od četrdeset ljudi.
Ova tragična epizoda sledi nakon višenedeljnih okršaja duž te granice duge 3.488 kilometara koja nikada nije bila jasno označena. Od kinesko-indijskog rata koji je trajao od oktobra do novembra 1962. godine, dat joj je naziv „linija stvarne kontrole“ (Line of Actual Control, LAC) i obuhvata široku sivu zonu uključujući teritorije koje obe države žele. S obzirom na to da svaka strana ima svoju interpretaciju nacrta, subjektivne linije razgraničenja se mešaju i preklapaju redovno dajući priliku za okršaje između patrola, (ponekad nenamerne) upade i za razne druge prekršaje. Međutim, ovo je prvi put nakon četrdeset i pet godina da se mrtvi oplakuju.
Najozbiljnija kriza od 1962. godine
Do tada, Indija i Kina su postigle značajan podvig izbegavši svaki veći sukob oko granice jer su se razmirice mirno rešavale razgovorima na vojnom ili diplomatskom nivou. Godine 1988. one su se dogovorile da pitanje granice prebace u drugi plan ne bi li produbile svoje odnose u drugim domenima. Bilateralni sporazum 7. septembra 1993. godine o održanju mira duž linije stvarne kontrole ozvaničio je „u međunarodnom sporazumu recipročan angažman dveju država da se održi status kvo na njihovoj granici. One su zaista obećale da će samo pregovaranjem pokušati da nametnu ili da učine da se poštuju njihove granice “, objašnjava diplomata Šivšankar Menon. Na to je 2016. godine dodat poseban protokol koji zabranjuje upotrebu vatrenog oružja od strane vojnika koji nadgledaju zonu, ne bi li se ograničilo krvoproliće.
Taj bilateralni sporazum je konsolidovan kroz više gestova izmirenja — recipročno otvaranje tržišta, saradnja u pogledu investicija, obrazovanja i kulture, izvršenje „mera uspostavljanja poverenja“ (Confidence-Building Measures, CBM), potpisivanje raznih protokola od kojih poslednji datira iz 2013. godine... Međutim, uprkos toj stvarnoj želji da se održe stabilne, štaviše srdačne veze, granični spor nikad nije mogao da se reši.
Indija ne samo da je bila šokirana brutalnošću sukoba 15. juna, nego i njegovom naglošću, dok su razgovori u vidu vojnog dezangažmana i deeskalacije bili u toku još od prvih okršaja početkom maja 2020. godine nakon serije kineskih upada u zone kojima upravlja Nju Delhi ili koje generalno nadgledaju indijske snage. Mada tok događaja nije savršeno jasan, prema dostupnim komponentama, sukobi 15. juna su se poklopili sa pažljivo planiranom zasedom Kineza. Pretpostavlja se da su oni namerno skrenuli tok više malih potoka ne bi li pustili bujice na suparničke trupe koje su im se približavale. Više indijskih vojnika je tako izgubilo ravnotežu završivši svoj put u reci, na dnu uvale.
Drugi iznenađujući aspekt u očima Indijaca je to što se napad desio na tlu koje Kina još nije bila tražila. Ovo je prvi put da Peking nastoji da zauzme celu dolinu Galvana, pod izgovorom da mu ona „oduvek“ pripada. Odbijajući da jasno formulišu svoje teritorijalne ambicije, Kinezi sebi dopuštaju konstantnu reinterpretaciju linije stvarne kontrole, praćenu konstantnim prodiranjima i vojnim intervencijama da bi se pomerile linije. Njihovo poslednje prekoračenje roka, u Ladaku, sastojalo se u tome da se pozicioniraju na južnoj obali jezera Pangong Co čija je severna obala već duže vreme na njihovom radaru.
Međutim, nakon sastanka visokog nivoa između komandanata korpusa ovih dveju zemalja, general Manož Mukund Naravane, vođa indijskih vojnih snaga, pokazao se izrazito siguran: „Želim da uverim naciju da je situacija duž naših granica sa Kinom u potpunosti pod kontrolom“, izjavio je za vreme godišnjeg defilea kadeta Vojne akademije 13. juna, tj. samo dva dana pre krvavog sukoba na krovu sveta.
Trenutna kriza između dva azijska giganta najozbiljnija je od kratkog rata 1962. godine koji je ostavio duboke ožiljke. Za Indijce, ovaj sukob se završio ponižavajućim porazom, udvostručenim ličnim neuspehom premijera tog doba, Džavaharlala Nehrua. Kinezi su se pravili da vode kazneni rat ne bi li očitali dobru lekciju svom susedu. Prema rečima više zapadnih autora, među kojima su Alister Lemb i naročito Nevil Maksvel, u svojoj knjizi Indijin rat sa Kinom. Indija im je iznela sanjani izgovor pokrenuvši svoju „napred politiku“ (forward policy), tj. odlučivši da postavi trupe duž granice koju je htela da prizna.
Drugi istraživači osporavaju ovu interpretaciju. Bertil Lintner, u knjizi Kinin rat s Indijom. podvlači ovako, da su pripreme za kineski rat počele dobre dve godine pre nego što je Nehru osmislio taj koncept. Po njemu, rat je manje bio usmeren na teritorijalna osvajanja nego na detronizovanje indijskog vođe, koga smatraju vođom niza zemalja Trećeg sveta, i na nametanje kao prave rastuće sile u Aziji. Nehru je sa svoje strane veoma pogrešno procenio situaciju, za šta je Indija platila visoku cenu. Tokom tri godine koje su prethodile sukobu, uprkos brojnim znacima nezadovoljstva koje su slali Kinezi, indijski premijer nikada nije želeo da veruje u mogućnost napada. Uzdajući se u stupanje na presto „azijskog veka“ dopustio je sebi da se zavara izjavama mira svog kineskog parnjaka, Džou Enlaja. Takođe je učinio grubu grešku kategorički odbijajući predlog koji mu je on dao 1960. godine da prizna liniju Mekman (pročitati uokviren tekst na drugoj strani) na istoku, ukoliko bi Indija prihvatila da na zapadu odustane od svojih pretenzija na zone Aksaj Čina koje su osvojili Kinezi. Ostaje da je kinesku invaziju iz 1962. godine Nehru doživeo kao totalnu izdaju.
Dan nakon rata, koji je trajao mesec i jedan dan i koji je dozvolio Kini da uđe duboko u indijsku teritoriju, Džou Enlaj je predložio da se svaka strana povuče dvadeset kilometara u odnosu na liniju stvarne kontrole, izazvavši odbijanje Nehrua: (…)
