Državni udar? Ubistvo iz milosrđa? Momenat prosvetljenja? (Neprevodiva igra rečima, budući da ova tri idioma na francuskom sadrže reč „coup“, odnosno „udar“, prim. prev.) Štampa u Maliju štancuje kalambure ne bi li opisala događaje koji su se odigrali 18. avgusta 2020. godine, kada je grupa visokih oficira zbacila predsednika Ibrahima Bubakara Keitu i njegovog premijera Bubua Sisea. To što pobunjenici odbacuju etiketu državnog udara i tvrde da su „preuzeli odgovornost“ nakon što su se suočili sa „haosom“, „anarhijom“ i „neizvesnošću“ koji su zavladali zemljom „krivicom ljudi zaduženih da upravljaju njenom sudbinom“. nikoga ne iznenađuje.
S druge strane, nevoljnost najistaknutijih političkih i društvenih aktera da koriste taj termin govori dosta o olakšanju koje osećaju brojni stanovnici i stanovnice Malija. Istini za volju, vojna operacija koja je protekla hitro i skoro bez problema, došla je kao privremeno rešenje u periodu zaoštrenih socijalnih i političkih tenzija. Sporni rezultati parlamentarnih izbora iz aprila i njihovo preispitivanje sprečavali su formiranje nove vlade od juna, dok su ogromne demonstracije koje je organizovala udružena opoziciona platforma Pokreta 5. juni i Saveza patriotskih snaga (M5-RFP) usred Bamaka, glavnog grada, zahtevale ostavku predsednika, ili barem njegove vlade.
Pučisti, dakle, tvrde da su deo „narodne“ pobune. a njihov udar pozdravio je i salafistički imam Mahmud Diko, istaknuto lice antirežimske borbe.
S druge strane, dan nakon 18. avgusta krenula je bujica izrazito oštrih osuda panafričkih i međunarodnih organizacija. Afrička unija i Ekonomska zajednica država zapadne Afrike (Cedeao) istakle su da je pređena „crvena linija“ i zahtevale povratak „ustavnom poretku“. „Doba državnih udara je prošlo“, izjavio je i predsednik Komisije Afričke unije, Musa Faki Mahamat. Usledile su hitne sankcije: suspendovano je članstvo Malija u Uniji i Cedeao-u i proglašen je embargo na sve ekonomske i trgovinske transakcije sa tom zemljom. Zvanični Vašington i Pariz odlučili su da oprezno prate liniju osude.
Haotična vladavina
Sa druge strane, advokat Muntaga Tol, glasnogovornik platforme M5-RFP, odgovara: „Narod Malija je izvor legitimiteta vlasti u Maliju. [...] Niko drugi.“ Šeik Umar Sisoko, pripadnik leve opozicije, još je agresivniji u napadu na podregionalnu organizaciju: „Što se tiče Cedeao-ove crvene linije: preći ćemo je za dobro čitavog kontinenta. [...] Oni koji ostanu sa njene druge strane nisu demokrate. Oni žele da ukradu našu slobodu.“ Izuzev Saveza za Mali, partije svrgnutog predsednika, ne bi se reklo da bilo koja politička snaga žali za Keitom, koji je, međutim, uživao značajnu podršku na izborima 2013. godine.
U najblažem slučaju, partije čekaju da vide kako će se situacija dalje razvijati. Glavna opoziciona snaga, Unija za republiku i demokratiju, smatra da je „vojna pobuna puka posledica haotične vladavine predsednika Ibrahima Bubakara Keite i njegovog režima“. Ono što brine političku klasu, analitičare i stanovništvo jeste priroda perioda tranzicije u novi sistem — vojna ili civilna vladavina — kao i njegovo trajanje. Mladi blogeri i blogerke Malija stoga su pokrenuli hešteg #MojaTranzicija (#MaTransition), dok je Nacionalni komitet za spas naroda (CNSP), organizacija vojnih pučista, organizovao, pod budnim okom platforme M5-RFP, opšte konsultacije sa partijama i udruženjima.
U prepirku se iz Dakara upustio i Šeik Tidian Gadio, bivši ministar spoljnih poslova Senegala i potpredsednik Narodne skupštine: on državni udar smatra „neprihvatljivim“, ali je takođe „šokiran“ reakcijom Cedeao-a, koji „kažnjava bratsku državu dok tvrdi da želi da joj pomogne“ (Senegalska radio-televizija, 23. avgust 2020). „Gušiti zemlju čija je privreda već na kolenima“ znači „izazivati patnju njenog naroda“, smatra direktor Panafričkog instituta za strategije. Embargo je naročito snažno pogodio stočarstvo (5,4% ukupnog izvoza Malija) kroz zabranu prodaje životinja ili stočne hrane širom podregiona. Njegovo delimično ili potpuno ukidanje bilo je predmet napetih pregovora u nedeljama nakon udara.
Rukovodstva Afričke unije i Cedeao-a samo su se pozvala na svoje statute koji zabranjuju bilo kakvu nasilnu promenu ustavnog poretka, s ciljem da prekinu dugi niz državnih udara u Africi (njih skoro dvesta od 1960. godine). Uz pomoć jasnih pravila, ove dve organizacije žele da osnaže pokret demokratizacije koji je na kontinentu otpočeo posle kraja Hladnog rata 1991. godine i da, promovisanjem politički stabilnih društava, stvore uslove za razvoj. Međutim, pobuna pukovnika u Maliju — osam godina nakon puča kapetana Amadua Sanogoa iz 2012. godine — ističe krhkost političkih institucija, naročito onih u frankofonoj Africi. Ona služi kao upozorenje pred održavanje napetih predsedničkih izbora u Gvineji (18. oktobar), Obali Slonovače (31. oktobar), Burkini Faso (22. novembar), Nigeru (27. decembar) i Centralnoafričkoj Republici (27. decembar). Glasanje u Obali Slonovače, ekonomskom teškašu podregiona, biće predmet naročite pažnje zbog nasilja koje je izbilo nakon izbora 2010—2011. godine.
U Konakriju i Jamusukrou, predsednici Alfa Konde i Alasan Draman Utara bore se za svoje treće mandate zaobilazeći ustave svojih zemalja (budući da je u oba slučaja ustavno ograničenje na dva mandata uvedeno dok su oni služili svoj prvi mandat, Konde i Utara smatraju da se ono ne odnosi na njih). U demonstracijama koje su izbile u obe države živote je već izgubilo više desetina ljudi. U Senegalu, Maki Sal, koji će se 2022. godine naći u istoj situaciji kao i njegove kolege iz Gvineje i Obale Slonovače, pod pritiskom je svojih saradnika da po treći put izađe na izbore.
U poslednje vreme, više šefova država frankofone Afrike popustilo je pred iskušenjem da pogaze vrhovni zakonski akt kako bi se održali na vlasti, čak i po cenu upotrebe nasilja (Kongo, Togo, Kamerun). „Državni udar nije uvek i nije nužno delo oficira“, zaključuje senegalski advokat Bakari Dijalo. „Štaviše, njegov cilj ne mora da bude osvajanje vlasti — on može služiti tome da se postojeća vlast očuva ili osnaži. Postoje državni udari koji se vrše ne u obliku akcije, već odluke; odluke koja je nedvosmisleno protivzakonita. [...] U takvom slučaju, radi se o udaru izvršne vlasti koja raskida sa ustavnim poretkom.“ Slično razmišljajući, Mohamed M. Dijata, politikolog pri istraživačkom centru Institjut for sikjuriti stadiz (ISS) smeštenom u Adis Abebi, smatra da autoritarnost poglavara podstiče „institucionalnu nestabilnost“ i sprečava „osnaživanje demokratskih normi i prakse“ u dotičnim društvima.
Lakše je razumeti raznolike i međusobno suprotstavljene reakcije na događaje u Maliju ukoliko se one posmatraju u ovom tenzičnom kontekstu. Konde i Utara, čije su zemlje članice Cedeao-a, mišljenja su da puč treba najoštrije osuditi. Predsednik Sal pozvao je na fleksibilnost, naročito u vezi sa embargom čija se prva verzija odnosila i na osnovne namirnice, što bi snažno ugrozilo stanovništvo.
Mimo pojedinačnih stanovišta, poštovanje za demokratski usvojena ustavna pravila sudara se sa intrinzičnom krhkošću afričkih država — naročito na frankofonom zapadu kontinenta — koje su de facto pod međunarodnim patronatom u vojnom, političkom ili ekonomskom smislu. Pronevera državnog novca i trgovina narkoticima dok je zemlja bila u ratu znatno su narušile kredibilitet režima u Maliju. Naširoko poznata korupcija i nepotizam bili su predmet oštrog izveštaja koji je po nalogu Ujedinjenih nacija izradila grupa nezavisnih stručnjaka. Njegov sadržaj objavljen je u medijima samo par sati pre početka vojnog udara. Međutim, problem je dosta dublji. Radi se o slabosti političkih režima koji zavise od stranih sila.
Keitina sudbina deluje kao ilustrativan primer. On je biran u dva navrata, 2013. i 2018. godine, na pluralističkim izborima verifikovanim od međunarodnih posmatrača koji su pozdravili njihovo adekvatno sprovođenje u teškom bezbednosnom kontekstu. „Želeo bih da istaknem da naši posmatrači nisu primetili izbornu krađu, već samo probleme vezane za neregularnosti u procedurama“, istakla je nakon izbora Sesil Kjenge, šefica posmatračke misije Evropske unije (Mond, 30. jul 2018). Generalni sekretar Ujedinjenih nacija Antonio Guteres i francuski predsednik Emanuel Makron prvi su čestitali Keiti na reizboru 2018. godine.
„Prljavština se gura pod tepih“
Euforija prikriva ružnu realnost. U centralnom i severnom Maliju, gde se nalazi 36,6% glasačkog tela, izbori su (…)
