Pretplata Donacije
sr | fr | en | +
Accéder au menu

IMA LI MESTA ZA sjedinjene američke države?

Međunarodni poredak u povoju

Većina velikih evropskih država priželjkivala je pobedu Džoa Bajdena na predsedničkim izborima u Americi jer veruju da će to dovesti do povratka manje haotičnom svetskom poretku. Međutim, identitet stanara Bele kuće i diplomatski izbori SAD prestali su da budu jedini faktori koji određuju sva pitanja globalne strateške ravnoteže

„Predvoditi demokratski svet.“ To je slogan koji sažima spoljnopolitički program Džozefa Bajdena. Kandidat Demokratske partije na predsedničkim izborima u SAD ozvaničio je ovu ambiciju kada je u martu 2020. godine napisao programski dokument pod naslovom „Zbog čega Amerika treba ponovo da predvodi“. U njemu on iznosi zaključak da „se međunarodni poredak koji su SAD pažljivo izgradile upravo raspada“ i ovu propast stavlja u kontrast sa uspesima koje je njegova zemlja ostvarila — pobedom u Drugom svetskom ratu, padom Gvozdene zavese — a koji su ustrojili liberalni međunarodni poredak, kako u njegovoj dvopolarnoj (1947—1991), tako i u jednopolarnoj verziji (1991—2008). Bivši potpredsednik Baraka Obame otvoreno priznaje da su najveći problemi u Americi — od opšte propasti obrazovnog sistema, preko katastrofalne kaznene politike, do nejednake dostupnosti zdravstva — unutrašnjeg karaktera. Međutim, on tvrdi da je diplomatija još uvek jedan od glavnih izvora međunarodnog uticaja SAD, i da odnosi zemlje sa ostatkom sveta, koje je Trampova administracija narušila, moraju biti vraćeni na mesto prioriteta, „ne samo primerima naše sile“, napisao je, „već i silom našeg primera“.

Ova ideja restauracije i vođenja primerom prožima čitavu spoljnopolitičku platformu Demokratske partije. Njeni potpisnici — ogromna većina mejnstrim američkih kolumnista, čije su doprinose uredili eksperti Eli Retner i Danijel Benaim — smatraju da svet ne bi znao „da se sam organizuje“. Jedino rešenje koje preostaje jeste obnova poretka za koji bi Trampova administracija predstavljala samo destruktivnu fusnotu. Poredak, dakle, treba ponovo izgraditi, ne i promisliti. Logično, SAD, kao vlasnik originalnog nacrta zdanja čiji temelji još uvek stoje, ponovo će preuzeti trostruku ulogu promotera, menadžera i glavnog predstavnika ovog projekta. U suprotnom, upozoravaju Bajden i njegovi savetnici, „bilo da neko drugi zauzme mesto SAD, na način koji ne bi bio u skladu sa našim interesima i vrednostima, bilo da niko to ne uradi, nastao bi haos“.

Najsnažniji argument u prilog ovoj paternalističkoj tezi svakako je osionost koju je Trampova administracija pokazala u više navrata — od jednostranog povlačenja iz zajedničke akcije oko iranskog nuklearnog programa do nedvosmislenog zauzimanja strane u izraelsko-palestinskom sukobu. Ipak, koliko god da kontrast u odnosu na trampovsku politiku može biti ubedljiv u određenim krugovima, „restauracija“ diplomatije koju demokrate predlažu zasniva se na trima pogrešnim viđenjima.

Pre svega, radi se o samoj definiciji međunarodnog poretka — koncepta koji je prema njihovom viđenju najčešće hijerarhijske prirode. Pored toga, zanemaruju se dokazi o postojanju savremenog multipolarnog razvoja. Naposletku, prema demokratskom viđenju, apsolutno svaki Trampov potez ili je neuspeh ili loše tumačenje međunarodnih odnosa. Takva analiza na prvi pogled može delovati smisleno, međutim, ona će uskoro biti opovrgnuta nužnom propašću politike „restauracije“ koju informiše.

Međunarodni poredak nikad ne može biti monolitni blok, već višeslojno preklapanje. Prvi od ovih slojeva („makropolitika“) zasniva se na polarizujućem efektu odnosa između SAD i drugih velesila, u meri u kojoj preostali akteri usmeravaju aspekte sopstvenih strategija na osnovu njihovih sukoba. Trenutni odnosi između Kine, Evropske unije, SAD i Rusije dobro ilustruju posledice sila privlačenja i odbijanja na ovom nivou.

Drugi sloj („mezopolitika“) tiče se postojanja regionalnih političko-strateških konfiguracija, koje predstavljaju sisteme saradnje i takmičenja, u zavisnosti od identiteta i interesa država koje ih čine. Ove regionalne konfiguracije mogu imati efekat filtera koji smanjuje uticaj sukoba velesila. To je slučaj, na primer, sa Asocijacijom nacija jugoistočne Azije (ANJIA, na engleskom Asean), koja daje mogućnost određenim članicama da zadrže „otvorenu perspektivu“, uprkos suprotstavljenim pritiscima Pekinga i Vašingtona. Određene regionalne sile u njima vide mogućnost da očuvaju delimičnu slobodu strateškog delovanja i brane sopstvene interese u svom susedstvu.

Naposletku, treći element međunarodnog poretka odnosi se na preklapanje interesa različitih zemalja, bez obzira na njihov geografski položaj. To se prevodi u međunarodne sporazume koji se tiču univerzalnih tema zdravstva, kulture, trgovine, tehnologije, finansija, bezbednosti... i brojnih drugih.

Pristup „sve ili ništa“

Dakle, budući da uključuje više zasebnih nivoa, međunarodni poredak ne zasniva se isključivo na konceptu hijerarhije koliko na neprestanom održavanju nestabilnih odnosa ravnoteže koji su osetljivi na suptilne promene, naročito na regionalnom nivou. Još 1942. godine, teoretičar međunarodnih odnosa iz škole „realizma“ Nikolas Spikmen ponudio je izvrsno tumačenje ovog haosa:

„U dinamičnom svetu u kojem se sile razvijaju, a ideje menjaju“, pisao je ovaj kritičar američkog mesijanizma, „nijedna formalna struktura ne može zauvek da bude prihvatljiva. Održati red u nekoj državi ne znači zasvagda iznaći jedno navodno rešenje za sve moguće probleme, već, mnogo češće, donošenje odluka koje na svakodnevnoj bazi ublažavaju trenje među ljudima, dovode društvene snage u ravnotežu i podstiču politički kompromis. To podrazumeva potrebu da se u konstantno promenljivim okolnostima proceni šta treba očuvati, a šta promeniti. Održati poredak međunarodnog društva problem je iste vrste.“

Razvoj sadašnjeg međunarodnog društva ilustruje pronicljivost ovog pogleda koji geopolitičku inerciju i društvenu dinamičnost međusobno miri u okviru dinamičke analize umesto da ih međusobno suprotstavlja.

Trideset godina nakon kraja Hladnog rata, konfiguracija globalnih i regionalnih ravnoteža suštinski se izmenila. Sjedinjene Države, koje još uvek raspolažu značajnom vojnom nadmoći u odnosu na ostatak sveta, moraju da računaju sa očiglednim usponom Kine koja nastupa metodično i s fokusom na dugi rok. Za njene partnere koji žele da „uđu u ekspresni voz kineskog razvoja“ — da iskoristimo reči Si Đinpinga za koje je nagrađen gromoglasnim aplauzom na Ekonomskom forumu u Davosu 2017. godine — ona je već dovoljno snažna da ponudi alternativni okvir geopolitičkog i geoekonomskog razvoja u odnosu na SAD. Američka vojska imala je na umu upravo Kinu, čije poteze pažljivo prati još od Klintonove administracije, a koja je sada nedvosmisleno kročila na svetsku scenu, kada je 2018. godine osnovala novu komandu za buduće perspektive (Futures Command).

Ovaj put, misija vojske nije da raspravlja o načinima da se osvoje srca i umovi širom sveta u „globalnom ratu protiv terorizma“, već da pripremi američke snage za oružani sukob sa ravnopravnim vojnim protivnikom na dosad neviđenim bojnim poljima, poput Zemljine orbite. Tenzije zaista rastu: Majkl O’Henlon, stručnjak sa Instituta Brukings, skreće pažnju na realni rizik od ozbiljnih ratova protiv Pekinga, koji bi mogli da se izrode iz lokalnih kriza, uključujući sukob oko ograničenih resursa. Ovo ekstremno zaoštravanje može delovati neizbežno za one čija se vizura zaustavlja na prvom nivou analize svetskog poretka.

Ako se držimo klasičnih koncepata koji uglavnom služe za postavljanje predviđanja u ovoj oblasti, javljaju se dve mogućnosti: ili uspostavljanje nove blokovske ravnoteže između Vašingtona i (...)

Obim celog teksta : 3 525 reči.

Ovaj tekst je rezervisan za pretplatnike

Izaberite svoju formulu pretplate i kreirajte svoj profil
Pretplati se
Pretplaćeni ste? Konektujte se kako biste pristupili tekstovima online
Identifikujte se

Conversion depuis LMDRS-2020-11.xml#5

Olivije Zajec

je profesor politikologije na Univerzitetu Žan-Mulen-Lion-III.
PREVOD: Pavle Ilić

Podeli ovaj tekst