Uveliko opterećeno zdravstvenim, ekološkim, privrednim i socijalnim problemima, francusko društvo sada trpi novi baraž udaraca u vidu terorističkih napada. Čuju se pozivi na „ratnu“ mobilizaciju. Još jednu. No, kako je neprijatelj uglavnom neuhvatljiv, njegovo uništenje uvek zahteva snažniji arsenal od prethodnog. Zasada, makar, ne i topove i padobrance, već dodatne napade na građanske slobode. Ko bi se uopšte usudio da im stane u odbranu nakon napada ili tokom epidemije? Ograničenja se, tako, nameću i prihvataju bez ikakve rasprave. Kažu da je ovo samo privremeno stanje; čim ubijemo virus ili teroristu, vratiće se srećni dani. Srećni dani se ne vraćaju. Pod ovim režimom, društvo bi moglo da popuca.
Intervenišući u takvom kontekstu, zločin islamističkog fanatika, koji je na osnovu lažnog svedočenja koje se proširilo društvenim mrežama odrubio glavu nastavniku kog nikada ranije nije video, zapanjio je i uznemirio čitav narod. Čečen bez bliskih veza s bilo kojom terorističkom organizacijom; malobrojni saučesnici; gotovo nikakva podrška u zemlji: u neko drugo vreme pogubljenje Samjuela Patija vodilo bi se kao tragična posledica delovanja jednog ludaka.
On se, međutim, odlučio na intervenciju u istoriju obeleženu islamističkim terorizmom u kojoj ove reči asociraju jedna na drugu: Salman Ruždi, 11. septembar, Bali, Madrid, Mohamed Mera, Šarli, Bataklan, Nica… Toliko krvavih napada i pretnji smrću bilo je usmereno na pisce, Jevreje, karikaturiste, hrišćane. A odnosilo je živote i muslimanima.
Tako možemo da izmerimo neodgovornost onih koji su, čim se saznalo za dekapitaciju u Konflan Sent Onorinu, brzo prevazišli sva osećanja i počeli da kukaju, posve netačno, kako na planu nadzora i represije „već trideset godina nismo ništa učinili“. Istorija potom od države zahteva preduzimanje izuzetnih mera protiv muslimana i migranata.
Desnica zato sada spominje izmene Ustava; ministra unutrašnjih poslova brinu „rafovi sa artiklima za zajedničke kuhinje“ u samoposlugama; (…)
