Tog trećeg decembra 1851. godine Boden je izgovorio ovu divnu i tragičnu rečenicu — toliko divnu da se smatrala legendom — koja ga je upisala u anale. Koliko je bila tačna ipak je malo teže zaključiti otkad je franak ustupio mesto evru: 25 franaka bio je iznos poslaničke dnevnice za dan proveden u skupštini. Velika svota za male ljude (radnik je zarađivao četiri franka dnevno). Toliko velika da se narodom proširio antiparlamentarni sentiment koji je stigmatizovao „25 franaka“. Bodenove reči na kraju su poslužile kao izgovor da mali ljudi Fobur Sent Antoana odbiju da se late oružja nakon državnog udara koji je otpočeo drugog decembra.
Ovaj radni narod već je bio teško pogođen represijom, ponajviše tokom krvavih junskih dana 1848. godine. Ostavljeni sebi samima, ovi borci nisu mogli da se nadaju ničemu osim smrti. Smrti? Tom neoborivom dokazu da se nisu borili za svoju udobnost, platu i materijalne pogodnosti, već za Republiku. Ukratko, za ideju. Demonstracija vrhunske nesebičnosti. Smrt profesora istorije i geografije Samjuela Patija pokazuje — ako je dokaz uopšte bio potreban — da ova priča nije anahrona.
„Umreti za ideju“ — Republiku, slobodu, pa čak i otadžbinu, u vreme kada je levica bila na patriotskim pozicijama: ova sintagma i ideja rodila se u doba uspona demokratije, zajedno s uspostavljanjem narativa žrtvovanju za slobodu, posve očigledno pod uticajem priče o hrišćanskoj žrtvi, pa možda baš i Hristovoj, ali i primera iz antike i vojničkog „polaganja života za otadžbinu“. Ovaj narativ u početku je bio kolebljiv.
Poginulima u jurišu na Bastilju 14. jula 1789. godine, na primer, odata je počast tek dugo nakon tog događaja. Isprva su slavljeni oni koji su juriš preživeli. Revolucionarna mitologija potom je počela da ističe svoje pale heroje, poput poručnika Desija, koji je u Mecu pokušao da razdvoji trupe podeljene pobunom, ili Žozefa Bare, mladog vojnika vandejske vojske koji je žrtvovao život ne bi li upozorio svoje drugove na zasedu.
U američkom ratu za nezavisnost, poklič „Sloboda ili smrt“ bio je jedan od najzvučnijih pokliča čitavog sukoba. Patrik Henri uputio je sledeću molitvu „Svemogućem Bogu“ pre nego što će se 1775. godine delegati Virdžinije okupiti u jednoj crkvi u Ričmondu: „Ne znam kojim bi putem drugi mogli poći; ali za mene, daj mi slobodu ili mi daj smrt!“ Nema sumnje da je demokratski mit o konačnoj borbi za demokratske vrednosti u velikoj meri oblikovan tokom urbanih revolucija 19. veka: 1830. tokom Julske revolucije, 1848. tokom Februarske revolucije, 1851. tokom državnog udara i 1871. godine tokom Komune. U mnogim evropskim gradovima — Beču, Pragu, Milanu, Berlinu — ovaj vapaj 1848. godine pokrenuo je demonstracije i podigao barikade.
Nakon uspešnog državnog udara, Alfons Boden diskretno je sahranjen na groblju Monmartr, što je bila odluka koju su vlasti nametnule njegovoj porodici. Carstvo, proglašeno godinu dana kasnije, u potpunosti je zaboravilo na njega.
U periodu pre 1868. godine, republikanski nastrojeni novinar Ežen Teno objavio je knjigu o državnom udaru u Parizu koja ga je prizvala u sećanje (…)
