Pretplata Donacije
sr | fr | en | +
Accéder au menu

„USPEH KLUBA TEMELJI SE NA SOCIJALIZMU“

U Liverpulu, fudbal je poput retorte za oblikovanje identiteta

Za svoje pristalice, Fudbalski klub Liverpul, krunisani šampion Engleske u junu 2020. godine, obeležje je grada ponosnog na svoju jedinstvenost, grada koji istovremeno ima radnički duh, otvoren je prema svetu i prkosan prema ostatku zemlje. Od svog dolaska na čelo kluba pre deset godina, njegovi američki vlasnici pažljivo neguju ovakvu sliku, koja je sada postala privlačna izvan granica tog lučkog grada

Taj trenutak zajedništva postao je poznat je u celom svetu. Pre svake utakmice koju Fudbalski klub Liverpul (LFC) igra kod kuće, navijači, uključujući i one sa kopa, tribine na kojoj su oni najvatreniji, zapevaju pesmu You’ll Never Walk Alone („Vi nikad nećete hodati sami“), simbol potpune posvećenosti timu koji se svrstava među velikane Ujedinjenog Kraljevstva i Evrope. U doba vladavine novca i globalizacije fudbala, LFC, koji je u vlasništvu američkog konglomerata Fenvej Sports Grup (Fenway Sports Group — FSG), teži da bude oličenje jedinstvenosti ovog grada u odnosu na ostatak Engleske. On takođe predstavlja sintezu između finansijskih ciljeva i strasti navijača, zahvaljujući privrženosti „socijalističkim“ principima.

Šampion Evrope 2019. godine i u junu 2020. godine, prvi put posle trideset godina, pobednik prvenstva Engleske, klub ne prestaje da se poziva na Bila Šenklija, svog nekadašnjeg slavnog menadžera (između 1959. i 1974. godine), čija se statua nalazi na ulazu u stadion Enfild. On je poznat po svojoj čuvenoj izjavi: „Fudbal, to nije pitanje života ili smrti. On je mnogo važniji od toga.“ Šankli je svoju viziju fudbala izložio igračima: „Da svi rade na postizanju zajedničkog cilja i da svi dele uspeh ako se on postigne: takav je socijalizam u koji ja verujem. Ja tako gledam na fudbal i na život.“

Skoro pedeset godina kasnije, predsednik i glavni izvršni direktor (PGD) kluba, Peter Mur, u kolumni španskog dnevnog lista El Pais, poslao je istu poruku: „Uspeh Liverpula temelji se na socijalizmu.“

Da li se radi o iskrenosti ili oportunizmu predstavnika FSG-a, prema Forbsu treće po veličini kompanije u sportskom biznisu na svetu, konglomeratu koji ostvaruje 6,6 milijardi dolara prometa (od kojih 2,2 milijarde samo za LFC)? Isto pitanje se postavlja i kada je reč o menadžeru Jirgenu Klopu čija godišnja plata dostiže 11,3 miliona evra i koji potvrđuje svoju privrženost „levim“ vrednostima zaklinjući se da on „neće nikada“ glasati „za desnicu“.

Da bismo shvatili u čemu je posebnost LFC-a, moramo istražiti „skouzovsko srce koje bije u večerima kad se igraju utakmice Lige šampiona“, kako nam je objasnio Džou Blot, vođa najveće grupe navijača ovog tima Spirit of Šenkli (Spirit of Shankly, Šenklijev duh, prim. prev.). Liverpul ima burnu istoriju. Grad se obogatio tokom dva veka zahvaljujući ropstvu („Nažalost, tako je, ali mi to priznajemo“), kaže Blot; moćna luka je gradu donela napredak. Skouz, okrepljujući ragu (krompir, šargarepa i dinstano meso) po uzoru na norveški lapskous, doneli su skandinavski mornari krajem XVIII veka.

Članovi posade tada su nazivani skouzersi, čime je postavljen temelj lokalnog identiteta. Za Pitera Milvarda, sociologa koji živi u ovom gradu u kojem su rođeni Bitlsi, „Liverpul se nalazi na pola puta između britanske ostrvske kulture i mnogobrojnih uticaja koje je donelo kretanje stanovništva. Grad je postao kosmopolitski.“ On govori o irskoj imigraciji ‒ koja je grad učinila katoličkim uporištem u zemlji koja je uglavnom anglikanska ‒ ali i o onoj velškoj i skandinavskoj, itd. Akcenat skouz, koji para uši novajlijama, nastao je mešanjem ovih brojnih uticaja.

Liverpul je snažno pogođen ekonomskom krizom 1970-ih i 1980-ih. „Jedan izveštaj iz 1981. godine koji je objavljen 28 godina kasnije navodi da je cilj vlade [premijerke] Margaret Tačer bio da grad prepusti umiranju“, podseća ovaj sociolog. Deindustrijalizacija izaziva porast nezaposlenosti i siromaštva. Ali još uvek postoje Redsi (LFC), jedan od dva kluba u gradu sa Bluz-ima iz Fudbalskog kluba Everton. „Bili smo najbolji u Evropi. Fudbal je bio jedina oblast u kojoj Tačerkina vlada nije mogla da nas natera da patimo“, priseća se ikona odbrane Džejms (Džejmi) Karager. Klub je tada doživljavao najslavniji period u svojoj istoriji, osvojivši jedanaest titula prvaka Engleske i četiri evropska kupa pod upravom Džona Smita, njegovog predsednika od 1973. do 1990. godine.

„LFC nas je spasao od depresije“, tvrdi istoričar Frenk Karlajl u knjizi Danijela Fildsenda, istraživača specijalizovanog za fudbal, a koja je posvećena klubu i gradu. Knjiga takođe citira producenta i pisca Dejva Kirbija, koji je 1977. godine rekao: „Klub predstavlja ono što smo mi, naše nade, naše snove. On omogućava većini nas da prebrodimo vikende, da zaboravimo na nezaposlenost, fabriku, svakodnevna sranja. Mi postojimo za njega i on postoji za nas.“ Dvadeset godina kasnije, u sećanju će ostati i izuzetan gest jednog igrača. Godine 1977, kada su dokeri štrajkovali i borili se za (...)

Obim celog teksta : 2 243 reči.

Ovaj tekst je rezervisan za pretplatnike

Izaberite svoju formulu pretplate i kreirajte svoj profil
Pretplati se
Pretplaćeni ste? Konektujte se kako biste pristupili tekstovima online
Identifikujte se

Kventin Gijon

je novinar.
PREVOD: Aleksandar Stojanović

Podeli ovaj tekst