Pretplata Donacije
sr | fr | en | +
Accéder au menu

OD RASTURANJA IMPERIJE DO AFERE EPSTAJN

Besprekorna britanska monarhija

Nakon Škotske, Severne Irske i Velsa, sada je i sever Engleske došao na red da iskusi pokret ka nezavisnosti. Nacionalističke tenzije, parlamentarni haos oko Bregzita, fijasko u borbi protiv pandemije kovid-19: čini se da oluja briše sve u Velikoj Britaniji. Sve osim krune, koja i dalje pruža osećaj kohezije većini Britanaca

Špartajući londonskim ulicama na dan kraljičinog krunisanja 1953. godine, sociolozi Majkl Jang i Edvard Šils nazvali su taj događaj „značajnim činom nacionalnog zajedništva“. On svoje puno značenje, pisali su, dobija „ne kao individualno, već kao kolektivno iskustvo“ na hiljade porodica objedinjenih u zajedničkom žaru, koji je podsećao na proslavu pobede nad nacističkom Nemačkom. Vazduh je odisao ljudskom toplinom; čak su i džeparoši obustavili posao. Zavladao je duh bratstva koji bi prestrašio „pojedince koji dele racionalističke predrasude obrazovanih ljudi našeg doba, a naročito one radikalno ili liberalno opredeljene“.

Međutim i u današnje doba, uprkos rastućoj društvenoj nejednakosti u Velikoj Britaniji, izgleda da monarhija zadržava svoju popularnost. Gotovo dve trećine Britanaca odobrava njeno postojanje. Tek 22% građana priželjkuje nestanak monarhije, pri čemu su Škoti najneprijateljskiji. Iznenađujuć je paradoks da u teškim vremenima kraljevska porodica služi kao razbibriga ili kao uteha. Na kraljevskim venčanjima u protekloj deceniji uvek bi se našao po neki posmatrač koji bi tvrdio da treba podizati moral nacije. Baš kao što je 1867. godine, u svojoj studiji Ustav Engleske, Volter Badžot napisao: narod se klanja „pozorišnom spektaklu društva“, čiji je kraljica „vrhunac“.

Kult tradicije

Elizabeta II putuje zemljom u prepoznatljivim kostimima boje kajsije, purpura ili žuto-zelene boje šartrez likera; 30% stanovništva tvrdi da ju je već videlo ili upoznalo. Ona osnaživanje ljudi, pa makar i nakratko, smatra svojom značajnom obavezom. „Prijatno je osećati se kao neka vrsta sunđera“, izjavila je u Bi-Bi-Sijevom dokumentarcu iz 1992. godine, osvrćući se na svoj odnos sa podanicima. Upotrebila je „sunđer“ kao metaforu za uslugu koju je smatrala da bi trebalo da im pruži i koja evocira sliku jednostavnog suverena, bliskog narodu. U svom članku za Vog, spisateljica Zejdi Smit primećuje da je „Madam Vindzor“ nadaleko cenjena zbog svog ukusa, razmetljivo oblikovanog prema onome što se smatra svojstvenim malim srednjim slojevima: korgi pas, konjičke trke i televizijska sapunica Žitelji Ist Enda.

Kraljica deli počasti; to je jedna od retkih moći koje su joj preostale. „Ljudima je potrebno da ih ohrabrujemo”, primetila je ponovo 1992. godine. „Bez toga bi svet bio turoban.” Tapšanje po leđima praćeno je kraljevskom podrškom dobrotvornim organizacijama, što sugeriše njenu sklonost filantropiji na račun javnih usluga. Od slavne revolucije 1688—1689. godine, monarhija bi trebalo da se kloni politike; njena prava, da upotrebimo Badžotov izraz, ograničena su na one „koje treba konsultovati, koji podstiču i upozoravaju“. To je dovelo do toga da se teme kojima se kraljevska porodica bavi, ma koliko bile političke, lako doživljavaju kao lišene politike.

Kada princ Vilijam brani tvrdnje drage milenijalcima (osobama rođenim između ranih 1980-ih i kraja 1990-ih godina), koje se recimo tiču mentalnog zdravlja ili klimatskih promena, one automatski stiču status društvenog konsenzusa i pridružuju se kategoriji velikih ciljeva, poput istraživanja raka ili podrške Crvenom krstu. U oktobru 2020. godine, u kontekstu žestokih rasprava o nasleđu iz doba Britanske imperije i posedovanja robova, princ Hari, koji se ove godine distancirao od kraljevske porodice, govorio je o svom „buđenju“ savesti u pogledu sistemskog rasizma. Borbeniji i emotivniji način na koji je njegova majka Dajana Spenser, čuvena Ledi Di, pristupala svom humanitarnom angažmanu — na primer odlaskom u bolnicu da pred fotografskim blicevima pruži ruku osobi oboleloj od side — izazivao je gnušanje kod starijih članova dinastije Vindzor.

Institucija kraljevske porodice često se koristi u političke svrhe na prvoj liniji kulturnih ratova. Aktuelnog premijera Borisa Džonsona protivnici su optužili da je „lagao kraljicu“ kada ju je, u avgustu 2019. godine, pozvao da objavi raspuštanje parlamenta ne bi li potom imao odrešene ruke u prepirkama oko Bregzita. Tokom svog mandata na čelu Laburističke stranke, između 2015. i 2020. godine, gospodin Džeremi Korbin je beskrajno kritikovan zbog nepoštovanja kraljice, odbijanja da pogne glavu, da peva himnu ili da prati Božićni kraljevski govor na televiziji — što je viđeno kao neoprostiv nedostatak patriotizma. Čudnovat imunitet koji štiti porodicu Elizabete II od bilo kakvog poziva na odgovornost takođe pripada polju politike.

Gospodin Džonson se podsmevao ideji da pomogne američkim pravosudnim organima u istrazi koja se odnosila na princa Endrua (osumnjičenog za saučesništvo u silovanjima koje je počinio pokojni biznismen Džefri Epstajn), ali dobro pazi da to ne radi kada je u pitanju Džulijan Asanž.

Usrdno fokusirana na herojsko malo ostrvo koje se odmetnulo i pobedilo Nemce tokom Drugog svetskog rata, britanska patriotska saga se komplikuje u svetlu brojnih veza kraljevske porodice sa nacistima, za koje se čini da prevazilaze puka nagađanja unutar dinastičke hijerarhije. Sestre kraljičinog muža, princa Filipa, nastanile su se u Nemačkoj i bile bliske nacističkoj partiji, toliko da je jedna od njih svog sina nazvala Adolf. Nakon što je abdicirao da bi se oženio razvedenom Amerikankom, Elizabetin ujak Edvard VIII je 1937. godine otišao u Nemačku, na poziv i o trošku Rajha. Tamo je lično sreo Firera ispred fabrike municije. Slike ga prikazuju kako, u zamku Balmoral u Škotskoj, kraljevskoj rezidenciji koju je zaposela njegova porodica, podučava svoje nećake Hitlerovom pozdravu. Nešto kasnije, nastanjen na Bahamima, pokušao je da ubedi Sjedinjene Države da ostanu neutralne u ratu protiv Nemačke. Još jedan poštovalac Adolfa Hitlera, bivši vojvoda od Saks-Koburga, rođak Elizabetinog dede, prisustvovao je sahrani kralja odeven u šturmabtajlung uniformu nemačkih jurišnih odreda (SA).

Kraljica, kao monarh sa najdužom vladavinom u britanskoj istoriji, otelovljuje neku vrstu bezvremenosti. Od rasturanja imperije, preko pank pokreta, pa do referenduma o Bregzitu (2016), menjao se samo broj (...)

Obim celog teksta : 2 828 reči.

Ovaj tekst je rezervisan za pretplatnike

Izaberite svoju formulu pretplate i kreirajte svoj profil
Pretplati se
Pretplaćeni ste? Konektujte se kako biste pristupili tekstovima online
Identifikujte se

Lusi Elvan

je novinarka.
PREVOD: Milisava Petković

Podeli ovaj tekst