Među velikim delom pristalica demokrata, u večeri nakon predsedničkih izbora 3. novembra, vladalo je teško razočaranje, iako je njihov kandidat odneo pobedu. Za demokrate, praktično se ništa nije odigralo po planu. Istina, Donald Tramp jeste izgubio, ali za dlaku, jer bi svega nekoliko desetina hiljada glasova više u šačici država (Džordžiji, Viskonsinu, Arizoni i Pensilvanji) bilo dovoljno da trenutni stanar Bele kuće u njoj ostane još četiri godine. Ovako tesan rezultat predstavlja podsticaj za Trampove tirade o izbornoj prevari, dok njegove najostrašćenije pristalice krive glasačke mašine, čiji bi softver, napravljen, kako tvrde, za Huga Čaveza u Venecueli, mogao da falsifikuje rezultate. Slika nekadašnjeg gradonačelnika Njujorka, Rudolfa Đulijania, inače ličnog advokata američkog predsenika, kako briše čelo dok se, uz njegovu saglasnost, iznose ove šašave optužbe, pokazuje u šta se pretvorila američka politika.
Ono što je još ozbiljnije, a što dodatno zabrinjava Džozefa Bajdena: 77% republikanaca smatra da je njegova pobeda nelegitimna. Sa ovim nepoverenjem će novoizabrani predsednik morati da se suoči uskoro, 20. januara, a njegova partija, pritom, neće imati većinu u Senatu, u Predstavničkom domu je izgubila desetak mesta, a u generalnim skupštinama federalnih država tapka u mestu. Što znači da u ovom mandatu demokrata, medenog meseca biti neće. To znači i da on kreće sa daleko gore početne pozicije nego mandat Baraka Obama, pre dvanaest godina, iza kojeg nisu ostala bogznakakva postugnuća, sem veličanstvenih govora i dvotomnih Memoara. Obamin izbor, pak, nije bio dovođen u pitanje, ulivao je nadu celom svetu, a predsednik je na raspolaganju imao veliku većinu u oba Doma. Pritom je zračio energijom i imao trideset godina manje od „uspavanog Džoa”.
Paradoksalno, gubitnički tim je taj u kojem budućnost deluje svetlija. Trampovi protivnici su zamišljali da je njegova pobeda od pre četiri godine, rezultat nezamislivog petljanja u izborni proces, da je to bio umirući krik (ili posednji vapaj) belog čoveka, te da je njegovo glasačko uporište, sačinjeno od delova biračkog tela u odumiranju – vernici, stanovnici seoskih sredina, stariji građani –, osuđeno na propast.
Nasuprot tome, smatrali su da demografska slika vodi u neizbežni revanš demokrata, utemeljen na „raznovrsnoj”, mladoj i multietničkoj, većini. Ova vizija budućnosti više nije izvesna. Dodatno učvršćen među svojom bazom, u zamahu među neodlučnim glasačima, trampovski se republikanizam nije povukao sa scene. Odlazeći predsednik trasnformisao je partiju koje se dokopao; ona sad pripada njemu, ili njegovom klanu, ili nasledenicima koje on svojevoljno bude imenovao.
Za demokrate, raočaranje je ogromno. Svojevrsno obeshrabrenje i demobilizacija bi lako mogli da uslede. Sa više od dve stotine hiljada mrtvih od Kovida-19, sa ekonomijom u zastoju, gorućom nezaposlenošću, predsedničkim rejtingom koji, za razliku od njegovih prethodnika, za četiri godine nijednom nije prešao 50%, sa spiskom laži i javnih uvreda koji bi mogli ispuniti više tomova, katastrofalan poraz odlazećeg predsednika se činio izvesnim. Tim pre što se svim ovim faktorima pridružila i baražna vatra praktično svih medija, te izborni budžet manji nego kod kandidata demokrata (što iznenađuje, kad se uzime u obzir da je odlazeći republikanac milijarederima darovao izdašne poreske poklone), ne računajući čvrstu podršku skoro celokupne državne elite – uključujući umetnike, generale, levo orijentisane univerzitetske profesore i vlasnika Amazona – pruženu Bajdenu.
Dakle, 3. novembra, demokrate nisu očekivale samo pobedu, nego odmazdu. Predviđali su da će, kao 1980. godine, poraz predsednika biti potvrđen i pre nego što se glasanje u Kaliforniji završi. A, kako bi ponižena, sveta progresivna Amerika, doživela istinsko pročišćenje, slom koji se obećavao republikancima, bio bi propraćen – kao što smo imali prilike da čujemo – trpanjem u zatvor porodice Tramp, po mogućnosti uslikane u narandžastoj uniformi. Danas ovaj scenario deluje kao puka maštarija. Lako se, čak, može destiti i da golfer iz Mara-Lagoa ne ostane zadugo politički neaktivan. Ohrabren činjenicom da je dobio deset miliona glasova više nego pre četiri godine, uprkos svom besu javnosti sa kojim se suočio, uključujući i pokušaj uklanjanja sa dužnosti (impeachement), on će nesumnjivo uspeti da ubedi svoje pristalice da je bio hrabar predsednik, koji je održao svoja obećanja i uvećao glasačku bazu svoje partije, ali su njegovi zavidni uspesi ostali u senci pandemije.
Entuzijazam jednog tabora hrani se time što ga drugi odbacuje. Među najostrašćenijim republikancima, njihova se „alternativna realnost” ni ne dovodi u pitanje, tim pre što joj je paralelni univerzum demokrata donekle nalik. Jer, kako jedan Trampov pristalica može da se identifikuje kroz portret svog favorita, onakav kakvim ga oslikava većina medija, izuzevši one koje obično sluša? Brojni Bajdenovi glasači, naročito visokoobrazovani (…)
