Dvadeset i trećeg oktobra ove godine, nakon više meseci pregovora i američke medijacije, Izrael i Sudan uspostavili su diplomatske odnose. Ovaj sporazum dolazi nakon sličnih dokumenata koje je zvanični Tel Aviv potpisao sa dve kraljevine Arabijskog poluostrva, Ujedinjenim Arapskim Emiratima (UAE) i Bahreinom, čime su zaključeni Avramski pregovori, 15. septembra. U roku od nekoliko nedelja, tri članice Arapske lige, koja uključuje i Egipat (od 1978) i Jordan (od 1994), prekršile su tabu zvani tatbi, odnosno normalizacija odnosa sa Izraelom, i napustile princip mukata’a — njegov bojkot. Približavanje između Tel Aviva i Kartuma simbolički je još snažnije utoliko što je u glavnom gradu Sudana 1. septembra 1967. godine osnovan „front odbijanja“ devet zemalja koje su pozvale na nastavak borbe protiv Izraela kako bi se povratile teritorije izgubljene tokom Šesto-dnevnog rata (5—10. jun 1967). Tada su proglašena „tri ’ne’“ koja su oblikovala izraelsko-arapske odnose do kraja sedamdesetih godina prošlog veka: „ne“ miru sa Izraelom, „ne“ njegovom priznavanju i „ne“ pregovorima.
Trojna normalizacija koja se odigrala poslednjih nedelja znači da je došao kraj arapske mirovne inicijative usvojene na samitu Arapske lige u Bejrutu u martu 2002. godine. Njom je predviđeno uspostavljanje „normalnih odnosa“ sa Izraelom u zamenu za potpuno povlačenje sa teritorija okupiranih od 1967. godine i pravedno rešenje problema palestinskih izbeglica. Na zvaničnom nivou, pozicija Arapske lige još uvek je određena Abdulahovim planom, nazvanim po bivšem saudijskom vladaru koji ga je sastavio. Međutim, tom prilikom uspostavljen odnos snaga sada ide naruku pristašama normalizacije, među kojima se nalaze UAE, Bahrein, Egipat i, pre svih, iako to još uvek zvanično ne priznaje, Saudijska Arabija. Za zvanični Rijad, kao i za Abu Dabi i Manamu, Tel Aviv je logičan i pouzdan saveznik u hladnom ratu protiv Teherana. Ove kraljevine procenjuju da Vašington više nije onoliko siguran zaštitnik koliko je nekad bio. Zaštitnik koji je, na primer, organizovao odgovor na iračku invaziju na Kuvajt u avgustu 1990. godine.
Bedem prema Iranu
Barak Obama svojevremeno je izazvao talas konsterniranosti, ako ne i panike, širom Arabijskog poluostrva svojim zalaganjem za sporazum o iranskom nuklearnom programu koji je podrazumevao ukidanje sankcija uvedenih protiv zvaničnog Teherana i bio potpisan 14. jula 2015. godine. Istina, njegov naslednik Donald Tramp ponovo ih je uveo, nakon što je naredio američko povlačenje iz Bečkog sporazuma, 8. maja 2018. godine. Međutim, njegova sklonost da zahteva da arabijske monarhije plaćaju za zaštitu „u kešu“ i da ponavlja da Amerika mora da prestane da vodi „beskrajne ratove“ ubedila je vladare zemalja Persijskog zaliva da njihov region više ne nosi istu stratešku težinu za SAD. Od tog trenutka, normalizacija odnosa sa Izraelom posmatra se kao pitanje opstanka usled pretnje koju predstavlja Iran, ili čak Irak koji se ponovo naoružava. Arabijske monarhije sad pozivaju i ostatak arapskog sveta da prati njihov zaokret.
Devetog septembra, pod pritiskom Saudijske Arabije, UAE, ali i Egipta, na sastanku ministara spoljnih poslova Arapske lige odbačen je predlog rezolucije kojom bi se osudila normalizacija odnosa sa Izraelom. Ovo je razjarilo Palestince koji su rezoluciju predložili i oni su potom odlučili da se povuku sa predsedavajućeg mesta u savetu lige. „Države Persijskog zaliva kroje pravila u Arapskoj ligi. One imaju novca, dok su ostale zemlje zahvaćene ekonomskom krizom ili građanskim ratovima. Da bi se dodvorilo Saudijskoj Arabiji i Emiratima i dobila finansijska pomoć, dovoljno je više ne razgovarati sa Palestincima“, poverio nam se visoki diplomata iz jedne od država Magreba, čest gost ovakvih samita, na kojima su do pre dvadeset godina liniju određivali „jastrebovi“ (Alžir, Irak, Sudan, (…)
