Neki među nama ne mogu se čudom načuditi izjavama koje na dnevnom nivou ispaljuju predstavnici vlasti u Srbiji. Ne možemo ih više jasno definisati, ne daju se staviti niti u jednu kategoriju, a nama je sve neugodnije da ih uopšte komentarišemo ili prepričavamo. Svi ti doprinosi koje narodni poslanici, urednici tabloida i tabloidnih televizija sa nacionalnom pokrivenošću daju javnoj raspravi o pitanjima od javnog značaja, kotrljaju se poput loptaste balege, usput sakupljajući sve i svašta po zagađenoj zemlji. Svakim pokušajem da se uključi u polemiku sa bilo kim ili bilo čim u tom taboru, običan čovek rizikuje da ga velika loptasta kotrljajuća balega zalepi za sebe i onda nastavi valjati po blatnjavom terenu punom kamenja i džombi na koje možete samo još dodatno razbiti glavu. Baš zbog toga, čini se da je dobar broj ljudi koji žele učestvovati u javnoj sferi i polemisati o stvarima od javnog značaja ostao izvan ove javnosti koja zaudara sve jače, što više raste i postaje balegastija. U ovom drugom taboru, pak, čini se da ljudi svakog dana sve glasnije viču kako ova prva zaudara i malo čime se drugim bavi osim toga.
Stoga možemo otpočeti polemiku ovde sa tezom da u Srbiji ne postoji jedna javna sfera, već dve. Svaka ima svoja glasila, svoj javni (medijski) prostor, u kom teži sopstvenoj reprodukciji. Odnos između ove dve javnosti u rano pandemijsko vreme postao je nešto drugačiji nego obično. U ovom tekstu pozabavićemo se analizom tog odnosa u vreme pre pandemije i u vreme rane pandemijske „groznice“.
Ipak, pre nego što se osvrnemo na taj odnos, trebalo bi makar u opštim crtama ponuditi čitaocima naše razumevanje javne sfere. Najšira definicija prostora koji se naziva javnošću ili javnom sferom, jeste da je to područje društvenog života u kom nastaje javno mnjenje ili javno mišljenje. U idealnom scenariju, javnost je zamišljena kao mreža interakcija između zainteresovanih građana koji deliberativnim metodom raspravljaju o stvarima od javnog značaja i time krče put nečemu što je Žan Žak Ruso nazvao „opštom voljom“. Ona nije puki zbir mišljenja, već nastaje kao izdvojeni entitet kada se u obzir uzmu lični doprinosi i način na koji se oni odnose međusobno. Tada nastaje nešto što nazivamo „zajedničkim dobrom“ ili javnim interesom.
Pojam javnosti ili javne sfere svakako jeste buržoaski koncept i u praktičnom smislu je do dana današnjeg ustrojen hijerarhijski, što znači da niži slojevi u socijalnom i ekonomskom smislu neretko ostaju nezastupljeni u procesu (javne) deliberacije. Međutim, uzevši u obzir broj i domet alternativnih kritičkih medija (pogotovo u eri interneta) ali i levih intelektualaca, kao i sve veći broj „organskih intelektualaca“ koji niču iz pokreta (radničkih ili drugih progresivnih), javnost postaje otvorenija posle svake borbe potlačenih slojeva za bolji položaj u (…)
