Iza govornice razvučen je ogromni barjak na kome je ispisana slavna parola Karla Marksa i Fridriha Engelsa: „Proleteri svih zemalja, ujedinite se!“ Nad njime visi transparent sa sloganom Prve internacionale: „Oslobođenje radnika biće delo samih radnika“. Tog dana, 25. decembra 1920. godine, u Turu, otvoren je 18. kongres Francuske sekcije radničke internacionale (SFIO), na čijem kraju će velika većina delegata Socijalističke partije (70% glasova) odlučiti da se priključi Komunističkoj internacionali (Kominterna). Ova međunarodna organizacija, poznata i kao Treća internacionala, nastala je prethodne godine, u martu 1919, na inicijativu Lenjina i ruskih boljševika u nadi da će proširiti revoluciju na celi svet.
Rasprave koje su se vodile tokom i nakon ovog osnivačkog kongresa nisu samo od istorijske važnosti. Zahtevi za internacionalnom solidarnošću koja bi prevazišla nacionalne egotizme, za kontrolom nad izabranim predstavnicima koji su imali običaj da prave kompromise sa buržoaskim institucijama ili razmišljanja o tome kako artikulisati političku borbu i sindikalni rad snažno rezoniraju i sa današnjim političkim potrebama. U suštini, komunistički pokret umeo je da izgradi borbene mreže među francuskom radničkom klasom, a i šire, u masama, gradovima i selima. Međutim, ono što današnjim levim partijama fali, to je sposobnost da razumeju i zauzmu se za interese širokih narodnih klasa.
Na kongresu u Turu, zagovornici pristupanja Kominterni želeli su da okrenu novi list u odnosu na SFIO koji se, prema njihovim rečima, kompromitovao učešćem u vladi „svetog jedinstva“ tokom Prvog svetskog rata (Žil Ged je čak u njoj služio kao ministar). Njih je vodilo neprijateljstvo prema socijalističkim poslanicima koji su počinili „klasnu kolaboraciju“ i pogazili revolucionarne i pacifističke principe Druge internacionale. Pobunili su se protiv socijaldemokratskog vođstva koje nije polagalo račune bazi i koje je podržalo državnu represiju nad glasovima — naročito sindikalnim i feminističkim — pobunjenim protiv klanice rata koja je zahvatila čitav evropski kontinent. U partiji „novog tipa“ koju su zagovarali boljševici, a priželjkivali internacionalistički aktivisti i aktivistkinje, poslanici i partijska štampa bili bi pod kontrolom članstva. „Bitno je razdvojiti poslanike i masovnu bazu partije“; volji većine članstva usprotivilo se pedesetak od šezdeset i osam poslanika, uključujući Leona Bluma, bivšeg šefa kabineta ministra za javne radove za vreme rata. Oni su se otcepili i odlučili da nastave da grade SFIO.
Zahtev za radikalizacijom
Ukazujući na to da su se dvojica socijalističkih poslanika iz njegovog departmana kompromitovala, delegat federacije iz Šera, obućar Emil Lera, izjavio je pred kongresom: „Mi smo antiparlamentarci, jer vidimo štetno delovanje naših biranih predstavnika. Tvrdimo da što budemo imali manje poslanika i biranih predstavnika, to ćemo imati više članova. Prethodnih kod nas ima dovoljno da budu mašina koja doprinosi i služi interesima određenih pojedinaca koji, nakon što dobiju mandat, ulaze u borbu s nama, razaraju naše jedinstvo, ruše organizaciju i žele da grade Nacionalni blok (...). „Dosta nam je isključivo elektoralne Socijalističke partije, mi želimo revolucionarnu Socijalističku partiju.“ Priklanjanje Kominterni bilo je izraz zahteva za radikalizacijom socijalizma, kao i podrške Oktobarskoj revoluciji iz 1917. godine, za koju se verovalo da je u Rusiji dovela do „radničke vlasti“.
Glavni pisci predloga za priključivanje Kominterni, sindikalistički učitelj Fernan Lorio i novinar Boris Suvarin, nisu prisustvovali otvaranju kongresa jer su bili u zatvoru. Oni su bili među brojnim članovima i članicama uhapšenim na proleće 1920. godine pod izmišljenom optužbom da su uključeni u ogromnu „zaveru“ skovanu u Rusiji. Strašilo pretnje po državnu bezbednost korišćeno je i protiv železničarskog štrajka: prosto je otpušteno petnaest hiljada štrajkača. Komunistička partija u nastanku morala je da bude sposobna da se odupre napadima buržoaske države, istovremeno vršeći nadzor nad „karijeristima“ u sopstvenim redovima. Otud insistiranje na disciplini. Princip „demokratskog centralizma“ bio je jedan od dvadeset i jednog uslova za priključenje Kominterni koje su boljševici postavili na njenom kongresu u julu 1920. godine: „U sadašnjoj epohi zaoštrenog građanskog rata, Komunistička partija moći će da ispunjava svoju ulogu samo ukoliko bude organizovana na centralizovaniji način, samo ukoliko bude usvojila gvozdenu disciplinu po ugledu na vojnu.“
Ovaj zahtev za centralizacijom izvirao je iz potrebe za odbranom revolucije u Rusiji i ustanaka koji su izbijali drugde u Evropi, ali se takođe poklapao sa očekivanjima francuskih članova i članica, za koje je sprovođenje socijalističkih slogana u praksi zahtevalo strogu organizaciju. Borbena baza želela je da pređe sa reči na dela. „Previše verbalne akcije i nedovoljno praktične“, žalio se, na primer, jedan delegat iz Sene i Oaze. Ernest Denon, učitelj i delegat za Vokluz, uzviknuo je: „Mi smo za Treću internacionalu jer nam ona donosi strogu disciplinu kojoj bismo bili ponosni i srećni da se povinujemo, jer ne želimo da Socijalistička partija bude velika otvorena kuća u koju može da uđe ko kod želi, u kojoj radi ko šta hoće i u kojoj većinu vremena niko ne radi ništa. Mi smo za Treću internacionalu jer ona osuđuje reformizam. Jer ona osuđuje onu prošlost zbog koje mi crvenimo, prošlost socijalizma rata.“
Mimo kongresa u Turu, koji je bitno ne uzdizati u „osnivački mit“, osnivanje komunističke partije u Francuskoj odvijalo se u više etapa. Što se tiče samog imena „komunistička“, nova partija će ga definitivno usvojiti tek u januaru 1922. godine. Proći će još nekoliko godina pre nego što se oformi partija suštinski različita od nekadašnje Socijalističke partije, zahvaljujući brojnim iščlanjenjima i boljševizaciji, otpočeloj 1925. godine po modelu Komunističke partije Sovjetskog Saveza. Vođe iz vremena SFIO-a, poput učitelja Lidovik-Oskara Frosara, prvog sekretara partije do januara 1923. godine, ubrzo su napustili organizaciju u kojoj su takođe skrajnuti sindikalisti iz liberterske struje, kao što je bio štamparski korektor Pjer Monat. Većina osnivača, poput Suvarina i Lorioa, odaljila se od partije — milom ili silom — u kojoj je unutrašnja demokratija sve više gušena.
Dok je u SFIO-u glavnu reč vodila elita sačinjena od inteligencije i pripadnika i pripadnica slobodnih profesija, uključujući brojne advokate i novinare, od sredine dvadesetih godina prošlog veka Komunističku partiju gradilo je vođstvo radničkog porekla. Partija se zasnivala na organizacionoj strukturi koju su činile (…)