Nakon okršaja u Siriji i Libiji, Rusija i Turska su se, preko svojih punomoćnika, ponovo sukobile u jednom novom ratu: onom između Jermenije i Azerbejdžana u kavkaskoj oblasti Nagorno-Karabah. Podela sfera uticaja i odmeravanje moći nalaze se u osnovi odnosa koje su Moskva i Ankara uspostavile. Njihove ambicije se sudaraju u kriznim područjima koja se protežu od severne Afrike do Kaspijskog jezera, preko Levanta i Crnog mora.
Ove dve zemlje su izgradile geoekonomsko partnerstvo zasnovano na energetskim projektima u gasnoj i nuklearnoj industriji. Jednim delom prokopan ispod Crnog mora, gasovod Plavi tok snabdeva Tursku ruskim gasom od 2003. godine. U januaru 2020. godine, njegov mlađi brat Turski tok stigao je na tržišta južne i jugoistočne Evrope preko turske luke Midija. A ruski operater Rosatom gradi prvu tursku nuklearku od 25 milijardi dolara (21 milijardu evra) u mestu Akuju. Uz trgovinsku razmenu od 26,1 milijardu dolara u 2019. godini. njihovo komercijalno partnerstvo takođe uključuje međusobnu usklađenost u oblastima turizma i poljoprivrede. Tursku je 2019. godine posetilo 6,7 miliona ruskih turista. a u 2020. godini će ona će biti drugi najveći uvoznik ruskih agroindustrijskih proizvoda. Najzad, kupovina ruskih baterija za protivvazdušnu odbranu S-400, krajem 2017. godine, dobro oslikava vitalnost vojnoindustrijske saradnje dveju zemalja, na veliku žalost Vašingtona.
Na političkom planu, Ankara i Moskva imaju slično razumevanje svetskih zbivanja, zasnovano na zajedničkoj frustraciji i nepoverenju prema Zapadu, kao i na zajedničkoj težnji ka multipolarnom svetskom poretku, koji bi svakoj od njih trebalo da omogući realizaciju energetskih projekata. S tim u vezi se poslednjih godina njihove spoljne politike militarizuju, otkrivajući novu spremnost za projekciju vojne moći van državnih granica.
Ratoborni panturkizam
Ova mapa nam pokazuje gde se preklapaju tradicionalne zone uticaja ovih dveju zemalja i u kojim tačkama dolazi do trenja među njima. Predsednik Redžep Tajip Erdogan nastoji da obnovi stratešku ulogu Turske u severnoj Africi i na Bliskom istoku, regionima koje je Osmansko carstvo obuhvatalo na svom vrhuncu u 17. veku (videti mapu). Već je Ahmet Davutoglu, nekadašnji ministar spoljnih poslova (2009—2014), a potom i premijer (smenjen 2016. godine), opisao svoju zemlju kao regionalnu silu, sposobnu da svoj kulturni i politički uticaj ostvaruje na globalnom nivou. Uporedo sa zagovaranjem doktrine „nula problema sa susedima“, inaugurisao je spoljnu politiku koja je mobilisala politički islam ili čak panturkizam i usmerila ga ka turkofonom stanovništvu rasutom uz lučnu liniju od juga Rusije do kineskog Sinkjanga, preko Kavkaza (Azerbejdžan) i Srednje Azije (Kazahstan, Turkmenistan, Uzbekistan i Kirgistan). Ovaj politički kurs postaje očigledan u sukobu oko Nagorno-Karabaha — sa kontinuiranom ratobornošću još od neuspeha „arapskog proleća“ u Egiptu i Siriji i u potonjem pokušaju državnog udara protiv gospodina Erdogana, 2016. godine. Erdogan pak otvoreno podržava revanšistički program Azerbejdžana, turkofone zemlje čiji bi stanovnici predstavljali deo turske nacije u okviru ideje „jedna nacija, dve države“, na koju je više puta podsećao tokom šest nedelja rata.
Vladimir Putin je, sa svoje strane, stavio suverenitet u srce svog projekta osnaživanja Rusije, kojoj želi da vrati status vodećeg svetskog aktera. Uspeh sirijske vojne kampanje mu pritom koristi da uvišestruči svoj uticaj. Povrh toga, srž svojih vitalnih interesa Moskva vidi u postsovjetskom prostoru, koji ruske vojno-političke elite još uvek doživljavaju kao zaštitnu zonu. Međutim, s obzirom na stav koji je Turska zauzela u vezi sa Nagorno-Karabahom, čini se da je upravo na ovom području spremna da izazove Moskvu.
Ankara se može pohvaliti izvesnim uspehom na Kavkazu. Podstaknuta zdušnom političkom podrškom i vojnom pomoći od strane turske, azerbejdžanska vojska je osvojila južni deo teritorija koje su služile kao tampon-zona samoproglašene Republike Arcah i potom zauzela grad Šuši, simbolično srce Nagorno-Karabaha (videti mapu). Da bi izbegli bolniji poraz, Jermeni su 10. novembra prihvatili sporazum o prekidu vatre, obavezujući se (…)
