Masovne demonstracije koje su prodrmale Alžir između februara 2019. i marta 2020. godine — nakon čega su utihnule zbog pandemije kovida-19 — podsećaju na događaj u istoj meri značajan koliko i zaboravljen. Pre tačno šezdeset godina, na sveopšte iznenađenje, i nakon što je zvanični Pariz objavio da je definitivno slomio Narodnooslobodilačku vojsku (ALN), vojno krilo Narodnooslobodilačkog fronta (FLN), kolonizovani narod je u hiljadama izašao na ulice gradova i zatražio nezavisnost. Jedanaestog decembra 1960. godine, rizikujući svoje živote, žitelji i žiteljke slamova i najbednijih kvartova slili su se u evropske delove gradova u kolonama koje su često uključivale stare, kao i nemali broj žena i dece. Njihov protest izazvao je surovu represiju koju francuska država od tada nastoji da zataška. Međutim, on je uspeo da slomi kolonijalni poredak i dovede do nezavisnosti, samim time ilustrujući presudnu ulogu koju su široke narodne klase odigrale u alžirskom oslobođenju.
Ustanak je izbio tokom De Golove posete Alžiru koja je za cilj imala promovisanje generalovog programa „trećeg puta“. Kao i u slučaju petnaestak podsaharskih zemalja koje su nedugo pre toga stekle nezavisnost, preferirana strategija francuskog šefa države bilo je ustoličavanje vazalne vlasti koja bi branila političke i ekonomske interese Francuske. Protiv ovog projekta, nazvanog „Alžirski Alžir“, usmerile su se neretko nasilne demonstracije, koje su u periodu od tri nedelje izbijale duž generalove maršrute, ali i u ostatku države. De Gol, primoran da zaobiđe velike gradove, naposletku je prekratio svoju posetu i pristao da pregovara sa FLN-om.
Turneja francuskog predsednika poklopila se sa izglasavanjem Deklaracije Ujedinjenih nacija o davanju nezavisnosti kolonijalnim zemljama i narodima u Generalnoj skupštini te organizacije, 14. decembra 1960. godine, kao i sa diskusijom na temu „alžirskog pitanja“ koja se u njoj vodila pet dana kasnije. Ustanak je izbio pred očima novinara iz celog sveta i direktno je odjeknuo i u Njujorku. Za francusku državu više nije bilo moguće da se pretvara da uživa podršku većine naroda Alžira u borbi protiv „terorističke“ manjine. Deklaracija je usvojena, kao i rezolucija kojom je prepoznato „pravo na samoopredeljenje kao osnova za rešavanje alžirskog problema“.
Samoupravljanje širokih narodnih klasa
Od 9. decembra u Ajn Temušentu i Tlemcenu, i od 10. decembra u Oranu i gradu Alžiru, krenule su demonstracije protiv nasilja Evropljana koji su napadali lokalni živalj na ulicama i tražili da se krene u pohod na arapske kvartove. Ekstremisti koji su odbijali bilo kakvu mogućnost alžirske nezavisnosti, okupljeni u Frontu za francuski Alžir (FAF), počeli su sa pripremama za državni udar i uvođenje svojevrsnog aparthejda. Njihovo nasilje dovelo je do reakcije i kolektivne samoodbrane u segregiranim kvartovima. U nekoliko velikih gradova, prve iskre brzo su se razgorele u ogromne požare koji su nagnali Evropljane u beg i potom zahvatili zabranjene centre gradova, dovevši do sukoba sa policijom, vojskom i FAF-ovim komandosima. Narod je pregazio policijske barikade jujukujući, pevajući i uzvikujući ili noseći transparente sa sloganima poput „Muslimanski Alžir!“ i „Pregovori sa FLN-om!“. Zastave Alžira zavijorile su se u velikom broju prvi put.
Jedanaestog decembra 1960. godine u kvartu Belkur grada Alžira, više od deset hiljada Alžiraca i Alžirki zauzelo je ulice uprkos surovoj represiji. Tog popodneva De Gol je ovlastio vojsku da otvori vatru. Francuske trupe zapucale su u nekoliko kvartova glavnog grada i, zatim, u više gradova širom zemlje. Francuska država zvanično je navela broj od 112 mrtvih u gradu Alžiru između 9. i 16. decembra; apsolutno sve žrtve bile su nenaoružani civili. Istražujući ove događaje otkrili smo da su policija, vojska i francuski civili ubili najmanje 260 Alžiraca i Alžirki u periodu između sukoba 9. decembra 1960. u Ajn Temušentu i onih u Tijaretu, 6. januara 1961.
Ovi protesti razorili su mit o odlučujućoj prirodi bitke za Alžir (1957—1958) i „kraju FLN-a“. „Za stručnjake za subverzivno ratovanje i ’silovanje mase’ ovo je (…)
