Rasno pitanje je na brutalan način ponovo postalo središnja vest kada su, 25. maja 2020. godine, slike ubistva Džordža Flojda, snimljene telefonom slučajnog prolaznika, neprekidno emitovane na društvenim mrežama i informativnim kanalima. Ubistvo ovog Afroamerikanca od strane policajca belca iz Mineapolisa izazvalo je talas emocija i protesta širom sveta. Mnoštvo aktera — antirasističkih aktivista, novinara, političara, intelektualaca, stručnjaka, umetnika, pisaca i drugih — angažovalo se u Sjedinjenim Državama i drugde da izrazi svoje mišljenje o tom zločinu i njegovom političkom značaju.
U Francuskoj već petnaestak godina javno kritikovanje rasističkih zločina ili okolnosti u kojima je moguće postojanje rasne diskriminacije u medijima redovno poprima formu „rasnih afera“, koje se gotovo beskonačno hrane samima sobom. Na peticiju naslovljenu „Manifest za antirasističku i dekolonizovanu Francusku Republiku“, koju je potpisalo pedeset sedam intelektualaca i distribuirale su je online novine Mediapart 3. jula 2020. godine, nedeljnik Marijana odgovorio je 26. jula 2020. objavljivanjem „Apela protiv rasizacije društvenih pitanja“, koji je potpisalo više od osamdeset ličnosti i dvadesetak organizacija.
Poređenje ovih dveju peticija pokazuje kako funkcioniše ono što Pjer Burdje naziva igrom „ukrštenih slepila“. Opravdana kritika rasističkog nasilja izvesnih policajaca i „državnog rasizma“ u francuskim kolonijama do kraja Alžirskog rata još uvek motiviše potpisnike peticije Mediaparta da brane politički projekat usmeren na rasna i dekolonijalna pitanja, koji istovremeno prikriva druge društvene faktore. Nasuprot tome, autori apela objavljenog u magazinu Marijana podsećaju na činjenicu da, u nejednakostima koje danas pogađaju Francusku, društvena klasa ima centralnu ulogu. Njihova, pak, identitetska borba, sažeta u sloganu „Naša sekularna i socijalna republika, šansa za sve!“, navodi ih da tvrde kako „naša zemlja nikada nije doživela segregaciju“, što je tvrdnja koju ne može podržati nijedan ozbiljan istoričar ni sociolog. Ovi sukobi oko identiteta, gde svaka strana mobiliše svoju malu ekipu intelektualaca, dovode istraživače koji drže do autonomije svog rada u nemoguć položaj.
Amerikanizacija javnog života
Ovom rasnom određenju javnog diskursa umnogome je doprinela digitalna revolucija koja je izbila 2000-ih godina. Izvanredni razvoj medijske industrije dovršio je ono što je Jirgen Habermas nazvao „kolonizacijom sveta života “. Ova ogromna mašinerija za proizvodnju informacija napaja se dvadeset i četiri časa dnevno gorivom sačinjenim od emocija nataloženih u svakom od nas, koje nas nagone da trenutno i instinktivno reagujemo na nepravde, poniženja i napade. „Diverzija hronike“ u političkim vestima, nastala sa masovnom štampom krajem 19. veka, sada je dostigla vrhunac, sve više zamenjujući razložnu analizu društvenih problema optuživanjem krivaca i rehabilitacijom žrtava.
Globalizovane američke kompanije u posedu društvenih mreža surovo su ubrzale ovaj proces, omogućivši milijardama svojih korisnika da više ne budu samo pasivni primaoci medijski fabrikovanih vesti, već akteri koji učestvuju u njihovom širenju, pa čak i u njihovoj izradi. Društvene mreže su tako iznedrile javni međuprostor, koji prevazilazi okvire nacionalnih država i sprovodi intenzivnu amerikanizaciju javnih rasprava. To ilustruje brzina kojom se uvoze izrazi poput color-blind („slepilo za boju [kože]“), „Black Lives Matter“ („Životi crnaca su važni“), cancel culture („kultura otkazivanja/masovnog bojkota“) itd.
Kako je sada rasizam jedna od najpogodnijih političkih tema za mobilizaciju emocija građana, razumljivo je zašto njegovo prijavljivanje zauzima sve važnije mesto u medijima. Ova konstatacija ne znači — treba li (…)
