Dvadeset i četvrtog juna 2016. godine ujutru svet je otkrio da je na pitanje: „Da li Velika Britanija treba da ostane članica Evropske unije ili da iz nje izađe?“, 51,9% glasača odgovorilo „Leave“ („da izađe“). Mnogi su bili iznenađeni ovim rezultatom: na prvi pogled delovalo je da je moćni Siti, kom se udvara svaki moćnik u glavnom gradu Ujedinjenog Kraljevstva, jednoglasno bio za „Remain“ („da ostane“). Šta se onda desilo? Zar najjači finansijski moćnici Evrope nisu imali dovoljno sredstava da se njihov glas probije u vezi sa pitanjem koje će svakako uticati na njihovu budućnost?
Sveprisutna i bučna kampanja koju je Siti vodio u prilog poziciji „Remain“ zasenila je i sakrila jedan drugi, diskretniji, ali svakako masivan manevar. Njemu se može ući u trag uz pomoć podataka koje je objavila britanska izborna komisija, a na osnovu kojih se mogu izneti tri opservacije. Prvo, gotovo dve trećine sume koju je potrošio na referendum finansijski sektor uložio je u „Leave“ kampanju, dok je, s druge strane, industrijski sektor u nju ulio znatno manje od polovine svojih investicija. Potom, 57% ukupnih prihoda „Leave“ kampanje došlo je od finansijskog sektora, spram samo 36% za „Remain“ — što ukazuje da kampanja kojoj je ovaj sektor više naginjao nije bila ona za koju se to misli. Naposletku, dve različite grupe finansijskih aktera zauzele su suprotne pozicije.
S jedne strane su predstavnici „prve finansijalizacije“ — banke, osiguravajuće kuće, kompanije za finansijski konsalting, komunikacije i informacije, brokerske agencije, trgovinska društva, institucionalni investicioni fondovi (uključujući penzione) — čiji se akumulacioni model zasniva na javnom pozivu za investicije koje se potom koriste za trgovinu kratkoročnim akcijama na berzama. Ovaj način bogaćenja ne podrazumeva to da finansijske institucije u čijem se vlasništvu pomenute akcije nađu preuzmu kontrolu nad konkretnim preduzećima: akcionarstvo u ovom slučaju prevashodno znači određenu vrstu pasivnog upravljanja i delegiranja kontrole nad preduzećima u ruke menadžera. S druge strane, činioci „druge finansijalizacije“: sektor alternativnog upravljanja aktivom i kapitalnih investicija, te hedž fondovi. Ovi akteri prikupljaju privatne doprinose koje investiraju na srednji rok u netržišnu aktivu nad kojom onda preuzimaju kontrolu. Ovaj način upravljanja je alternativan u smislu da je relativno nezavisan od finansijskih tržišta, bilo jer se njihove investicije ne kotiraju, bilo jer se javljaju isključivo na visokorizičnim finansijskim tržištima. Podaci o finansiranju dveju pomenutih kampanja pokazuju jasnu sliku: onu za „Remain“ najviše su pomagali akteri prve finansijalizacije, dok su „Leave“ podržali oni iz druge (njih 94%).
Singapur na Temzi
Iako kritički nastrojeni istraživači i istraživačice evropsku regulativu često opisuju kao svojevrsno poustavljivanje neoliberalizma ili poduhvat podrivanja narodnog suvereniteta u korist finansijskog sektora, odnosno nešto što savršeno odgovara evropskom finansijskom sektoru, u očima aktera druge finansijalizacije ona još uvek nije dovoljno ugodna. Oni se nadaju da će po izlasku iz EU pronaći novi manevarski prostor za investiranje, slobodan od nadzora Brisela, koji smatraju previše ograničavajućim.
Tako je ekonomista Savas Savuri, iz fonda Toskafand eset menadžment, 14. maja 2016. godine za Mond izjavio da mu je „dosta anti-Bregzit retorike“ koja je dominirala u kampanji pred referendum. „Za mene su sve to prazne pretnje“, nastavio je. „Mi smo investirali pola milijarde funti u britanske nekretnine i preduzeća. Da nas izlazak Velike Britanije brine, to bismo i rekli. Naprotiv, on bi predstavljao priliku za rast njene privrede.“ S njegove tačke gledišta, glavni dugoročni finansijski rizik ne leži u izlasku iz EU, već mogućnost da će zemlja ostati zaglavljena u njoj. Isto smatra i Rodžer Butl, osnivač Kapital ekonomiksa, nezavisne kompanije za makroekonomski konsalting, i pisac nedeljne kolumne za Dejli telegraf: „Izaći iz unije značilo bi otvoriti se ka svetu. Pogledajte katastrofalne ekonomske rezultate koje Evropa ostvaruje poslednje dve decenije i uporedite ih sa našim, sa onima u SAD ili u ostatku sveta.“ Butl je deo grupe nezavisnih ekonomista, Ekonomists for fri trejd („Ekonomisti za slobodnu razmenu“, u prošlosti poznate i pod imenom „Ekonomisti za Bregzit“), koja kritikuje (…)
