Maleno ostrvo na istočnom rubu Grčke, Megisti, gotovo da dodiruje Tursku. Vreme sporo prolazi u slikovitom selu, smeštenom u dubokom zalivu. Kraj je septembra i stari ribari se kartaju, dok nedaleko od njih deca u kristalno čistoj vodi pokušavaju da namame i uhvate kornjače. Dok ispija ledenu kafu, Konstantinos Papucis mirno posmatra prostranu tursku obalu, udaljenu nešto više od dva kilometra, i grad Kaš, njegov jedini horizont. „Mi smo jedno mirno turističko ostrvo“, uverava nas ovaj ljubazni čovek koji vodi turističku agenciju. „Ponavljao sam to turistima čitavog leta.“ Šačica izabranih predstavnika ovog naselja od pet stotina duša, okupljenih oko njega, nadovezuje se u opuštenom maniru: „Na Megistiju nema opasnosti!“
Trajekt impozantne veličine, koji u ovoj maloj mediteranskoj luci deluje divovski, pristiže ne bi li oživeo pejzaž. Atinu je napustio pre dvadeset četiri sata i sada s poteškoćama manevriše da bi iskrcao putnike, među kojima je pedesetak ljudi u maskirnim uniformama i šeširima. Vojnici hitrim korakom prelaze zaliv pre nego što će dospeti do nenaseljenih litica koje njime dominiraju. „Ovo je obična smena, tako je svakog meseca“, komentariše Papucis, naviknut na njihovo prisustvo.
Prema Pariskom ugovoru iz februara 1947. godine (član 14), te usled prenosa Dodekaneza od Italije Grčkoj, ostrva kojima Megisti pripada trebalo bi da su demilitarizovana. U stvarnosti, prema nekolicini istoričara. grčke trupe nadziru tursku obalu još otkad je Ankara 1974. godine okupirala severni deo Kipra. Ova linija odbrane pojačana je nakon grčko-turske krize 1996. godine oko spornih ostrva Imije. Opština Megisti odbija da otkrije broj muškaraca raspoređenih po njenim uzvišenjima. Iako meštani deluju opušteno kako ne bi uplašili posetioce — retke u doba kovida-19 — dobro su svesni senke nadvijene nad njihovim malim rajem.
Atinska predstraža na Mediteranu
Megisti se nalazi na prvoj liniji fronta, oči u oči sa pretnjama turskog predsednika Redžepa Tajipa Erdogana, namerenog da na karti sveta iscrta nove granice i nametne sopstvenu podelu voda. Od 1970-ih, ostrva Dodekaneza predmet su latentnog sukoba između ove dve zemlje članice Severnoatlantskog saveza (NATO). Turska u pitanje dovodi grčki suverenitet nad nekoliko ostrva, ostrvaca i stena duž svoje obale. Iznad svega, Turska je jedna od retkih zemalja pored Sjedinjenih Država koja nije potpisala Konvenciju Ujedinjenih nacija o pravu mora (poznata i kao Konvencija iz Montego Beja, koja je stupila na snagu 1994. godine), niti priznaje pretenziju Grčke na kontinentalni šelf oko njenih ostrva. Atina tako militarizaciju opravdava potrebom za samoodbranom. posebno otkako je Turska okupirala Kipar i zbog velikog vojnog prisustva u blizini: turska egejska mornarica i vazduhoplovstvo imaju sedište u Izmiru, na zapadnoj obali Male Azije.
Smešten nadomak Turske, Megisti je udaljen 120 kilometara od prvog sledećeg grčkog ostrva — Rodosa — i više od 520 kilometara od grčkog kopna. Iako bi prema Konvenciji iz Montego Beja (vidi kartu) Atina mogla da pretenduje na veći deo Egejskog mora kao na ekskluzivnu ekonomsku zonu (EEZ). ovo udaljeno ostrvo od devet kvadratnih kilometara omogućava joj de facto značajno produženje od nekoliko stotina kvadratnih kilometara u Istočnom Mediteranu. Međutim, u odsustvu bilateralnog sporazuma, Ankara formalno ne prepoznaje ovu ekskluzivnu ekonomsku zonu, za koju tvrdi da joj ima slobodan pristup, posebno nakon što su u Istočnom Mediteranu otkrivena nalazišta ugljovodonika, potencijalno pogodna za eksploataciju. Proteklih meseci, Turska je u nekoliko navrata slala seizmički istraživački brod „Oruč-Reis“, nazvan po osmanskom privatniku iz 16. veka — poznatom i kao Barbarosa — koji je rođen na Lezbosu, a kasnije postao beg u Alžiru.
Ovi pomorski manevri odražavaju ideologiju „Plave otadžbine“ (Mavi Vatan). Prema ovoj doktrini, koju je formulisao bivši admiral Džem Gurdeniz i koja uživa podršku i nacionalista i islamista, Turska bi trebalo da nametne svoj suverenitet nad spornim oblastima u Crnom i Egejskom moru, kao i na Mediteranu. Proteklih nekoliko meseci, Erdogan niže sve veći broj ratobornih nastupa. Obeležavajući 26. avgusta godišnjicu bitke kod Mancikerta iz 1071. godine, kada su u istočnoj Turskoj Turci Seldžuci razbili vizantijsku vojsku, on je upozorio Grčku da će je bilo kakva „greška“ dovesti do „propasti“. Nekoliko nedelja kasnije, 21. oktobra, tokom sastanka s kiparskim i egipatskim predsednikom u Nikoziji, grčki premijer iz redova konzervativaca Kirijakos Micotakis optužio je Tursku da gaji „imperijalističke fantazije praćene agresivnim potezima“.
Atina je prošlog avgusta, u stanju urgencije, mogla da se osloni na podršku Kipra, Italije i Francuske, s kojima je organizovala zajedničke vojne manevre, kao i na Egipat s kojim je upravo potpisala sporazum o zajedničkom korišćenju pomorske zone. Francuski predsednik Emanuel Makron, koji je uveliko u otvorenom sukobu s turskim kolegom oko Sirije, Libije i Kavkaza, odlučno je zauzeo stranu Atine. „On nam je dragoceni saveznik i voleli bismo da ga pozovemo na naše ostrvo“, smatra zamenik opštine Megisti, Stratos Amigdalos, pristalica vladajuće Nove demokratije. Sredinom septembra 2020. godine, Grčka je najavila nabavku osamnaest borbenih aviona „rafal“, kompanije „Daso aviasjon“.
„Erdogan misli da je Sulejman Veličanstveni. Ali gubi moć u sopstvenoj zemlji, turska lira propada. Zato pokušava da povrati imidž pričama o osvajanju, o nacionalnom snu…“, prigovara Konstantinos Raftis, turistički vodič u Megistiju. Poređenje između sultana Visoke porte i trenutnog turskog predsednika često je u ovoj zemlji, koja je četiri veka bila deo Osmanskog carstva (od pada Soluna 1430. godine, sve do nezavisnosti 1830). Helenski otpor u samoj je osnovi identiteta moderne grčke države, u kojoj se zadržala duboka sumnja spram ovog povećeg suseda, četiri puta bogatijeg, šest puta većeg i osam puta brojnijeg. Ovo nepoverenje nadilazi političke podele, budući da nacionalizam prožima sve grčke partije. Atina danas u doktrini „Plave otadžbine“ vidi neoosmansku ekspanzionističku politiku, koja prenosi odjeke nekadašnjeg imperijalizma.
Na ulazu u luku Megisti, silueta džamije pretvorene u muzej — redak trag osmanskog prisustva — baca senku na koktel-bar. Zgrada stoji sama naspram dvadeset i šest pravoslavnih crkava. Ustav navodi da je pravoslavlje u ovoj zemlji „dominantna religija“, a do 2000. godine veroispovest je navođena i u ličnim kartama. Uklanjanje iz tog dokumenta, na zahtev socijalističke vlade, razbuktalo je gnev moćne Pravoslavne crkve, kojoj pripada više od 95% Grka. „Tokom čitavog perioda osmanskog jarma, mi smo ostali Grci. Naši preci su branili Megisti da bi zadržali njegov identitet. I mi ćemo se boriti za njegov opstanak“, najednom se uzbudio Raftis.
Njegovo ostrvo moralo je da pruža otpor duže od ostatka zemlje, insistira ovaj šezdesetogodišnjak. Nakon odlaska Osmanlija, za Megistijem su žudele mnoge strane države zbog njegovog geografskog položaja na kapiji Istoka. Okupirali su ga ili anektirali Francuzi (1915—1921), Italijani (1921—1944), Britanci (1944—1945)… Ovo ostrvce postalo je do kraja grčko tek 1948. godine, kao i ostatak ostrva Dodekaneza. Od tada ponosno ističe svoje boje. U zalivu, nekoliko plavo-belih tkanina leprša s balkona okrenutih prema turskom gradu Kašu (osam hiljada stanovnika). Broj ovih zastava raste s porastom napetosti.
Vojnici su na liticama naslikali još tri velike državne zastave. Raftis stisnutih pesnica prepričava epizodu koja je „svima stavila živce na kušnju“. Krajem (…)
