Pretplata Donacije
sr | fr | en | +
Accéder au menu

ZEMLJA PRITEGNUTA „REFORMAMA“ IZ 1990-IH

Okretna vrata za peruanske predsednike

Peruanci će u aprilu 2021. birati svog sledećeg šefa države, uglavnom bez mnogo nade. Nakon serije ostavki i otkaza, četiri predsednika smenila su se na čelu države od poslednjih izbora, 2016. godine. Od prethodne četvorice predsednika, biranih od 2001. godine, trojica su optužena za korupciju, a poslednji se odlučio za samoubistvo. Kako objasniti toliku nestabilnost?

„Voto cerrado.“ Malo je prošla ponoć 16. novembra 2020. godine, kada je peruanska nacionalna skupština zatvorila glasanje parlamentaraca uz gromoglasan aplauz. Poslanika Fransiska Sagastija — desnica — kolege su upravo izabrale da preuzme mesto predsednika republike. On zamenjuje Manuela Merina — takođe desničara — koji je upravu državom preuzeo nedelju dana ranije, kada je njegov prethodnik Martin Viskara — i dalje desnica — razrešen u operaciji koju su organizovali parlamentarci jednako konzervativni kao i on. Dve godine ranije, Viskara je nasledio vrhovnu funkciju nakon što je poslednji izabrani predsednik (2016. godine), Pedro Pablo Kučinski, upetljan u aferu potkupljivanja, bio primoran da podnese ostavku. Kučinski, bankar, nije bio levičar, za razliku od svojih prethodnika Oljante Umale (2011—2016), Alana Garsije (2006—2011) ili Alehandra Toleda (2001—2006).

Pre godinu dana su Čile, Kolumbija i Ekvador bili poprište velikih narodnih protesta kojima su se osuđivale neoliberalne ekonomske politike. U to vreme, Le Monde je slavio „peruanski izuzetak“: „Dok su zemlje regiona poslednjih meseci doživele intenzivnu mobilizaciju stanovništva (...), čini se da Peruanci pokazuju izvesnu uzdržanost pred propadanjem svoje političke klase“. Taj francuski dnevnik je nedavno proglasio „pad kuće Morales“ (referišući na bivšeg bolivijskog predsednika Eva Moralesa, svrgnutog s vlasti u puču 2019. godine \), dve nedelje pre ubedljive pobede njegove partije na predsedničkim izborima u oktobru 2020. godine. Le Monde nije pokazao veću pronicljivost ni u pogledu Perua: stanovništvo ni u kom slučaju nije pokazalo „uzdržanost“ tokom čudovišnih demonstracija koje su naterale Merina da podnese ostavku 15. novembra 2020. godine. Ali šta će ova mobilizacija moći da postigne u uslovima slabih institucija, trajne političke nestabilnosti i generalizovane korupcije? Koreni ovog zla sežu nekoliko decenija unazad.

Osamdesetih godina prošlog veka, Peru se suočio sa nizom strukturnih kriza. Zemlja je utonula u oružani sukob između uzastopnih vlada, s jedne, i gerile Sendero luminozo (Sjajni put) i Revolucionarnog pokreta Tupak Amaru, s druge strane. U nasilju je nastradalo ili nestalo 69.280 ljudi i to je duboko obeležilo ovo društvo. Istovremeno, ekonomski model usvojen 1960-ih ušao je u krizu. Deindustrijalizacija i hiperinflacija koja je izbila 1988. godine pogoršale su nezadovoljstvo građana. Politička klasa je diskreditovana; stanovništvo je odbacilo tradicionalno uređenje. Ova kriza političkog predstavljanja vodila je pobedi novopridošlih aktera — poput Rikarda Belmonta Kasinelija, nekadašnjeg novinara i medijskog magnata, gradonačelnika Lime između 1990. i 1995. godine — koji svrgavaju predstavnike tradicionalnih partija, a da pritom nisu mogli da računaju na strukturisanu bazu podrške. „Degažizam“ koji se trenutno manifestuje na peruanskim ulicama rođen je u ovom periodu. Ali je prošao i kroz dugo mračno doba od desetak godina.

Državni udar Alberta Fudžimorija

Tako je 10. juna 1990. godine inženjer japanskog porekla na predsedničkim izborima pobedio konzervativnog pisca Marija Vargasa Ljosu. Novi šef države Alberto Fudžimori svojom antisistemskom retorikom kanališe narodno odbacivanje tradicionalnih vladalaca i uspeva da podstakne nadu u kraj ekonomske krize. Obećava da će formirati vladu „kompetentnih ljudi“, bez obzira na to kojoj partiji pripadaju. sve u cilju rešavanja oružanog sukoba i umirivanja dominantnih sektora zabrinutih zbog nadiranja gerile. U danima nakon izbora, odleteo je u Vašington da se sastane sa Mišelom Kandesijem, tada predsednikom Međunarodnog monetarnog fonda (MMF). Po povratku u Limu, pogazio je predizborna obećanja i primenio nasilnu ekonomsku šok terapiju u ionako potresenoj zemlji.

Uprkos pokušajima da izgradi vladu nacionalnog jedinstva, Fudžimori nije imao većinu u Kongresu. Njegov pokret, Kambio 90, računao je na samo 32 od 180 poslanika i na 14 od 62 senatora. Parlament usporava svoje „reformske“ planove, dok Senat izražava iznenadnu (…)

Obim celog teksta : 1 862 reči.

Ovaj tekst je rezervisan za pretplatnike

Izaberite svoju formulu pretplate i kreirajte svoj profil
Pretplati se
Pretplaćeni ste? Konektujte se kako biste pristupili tekstovima online
Identifikujte se

Roman Migus

je novinar, osnivač veb-stranice o Latinskoj Americi Les Deux Rives (les2rives.info).
PREVOD: Milisava Petković

Podeli ovaj tekst