Tri nedelje pre američkih izbora 3. novembra 2020. godine, konzervativni tabloid New York Post (14. oktobar) objavljuje senzacionalističku vest koja bi mogla da osramoti demokratskog kandidata Džozefa Bajdena: imejlovi sa računara njegovog sina Hantera ukazuju da je mlađeg Bajdena platila ukrajinska kompanija s ambicijom da profitira od uticaja njegovog oca. Širenje ovih „otkrića“ nailazi na neočekivanu prepreku: Fejsbuk i Tviter, dve kompanije posvećene, kao što svi znaju, slobodnoj razmeni misli i stavova, odlučuju da cenzurišu informaciju.
Nekoliko sati nakon onlajn objavljivanja članka, gospodin Andi Stoun, zadužen za odnose s javnošću u Fejsbuku (i nekadašnji komunikator Demokratske stranke), najavio je: „Smanjujemo njegovu distribuciju na našoj platformi“ (@andimstone, Tviter, 14. oktobar). U isto vreme, Tviter je svojim korisnicima zabranio da dele bilo kakve veze ka istraživanju New York Post-a, da bi na kraju čak suspendovao nalog tog dnevnika. „Bio je to neverovatni spektakl videti demokrate kako opravdavaju ovu cenzuru sa obrazloženjem da privatne kompanije imaju pravo da rade ono što same smatraju ispravnim“, ruga se novinar Glen Grinvald. „Ni najradikalniji libertarijanci ne podržavaju takve stavove. I najvatreniji kapitalista priznaje da korporacije koje imaju monopol ili skoro monopol imaju obavezu da deluju u javnom interesu i da odgovaraju za svoje postupke“ (The Intercept, 16. oktobar 2020).
Ali šta vredi cenzura bez prevaspitavanja? Očigledno vrlo inspirisani praksom kineske Komunističke partije u pogledu kontrole debata i razmene ideja, liberalni gospodari Silicijumske doline pokrenuli su veliku kampanju korekcije usmerenu ka korisnicima pogubljenim do te mere da informacije traže na drugim mestima, a ne u medijima koji se smatraju „pouzdanim“ i koji su, kao takvi, sponzorisani od ovih digitalnih giganata. Od avgusta 2020. godine, Fejsbuk je uveo natpis upozorenja uz poruke koje su njegovi unajmljeni „verifikatori“ označili kao sumnjive: (…)