OKTOBAR 2019. Četrdesetak šefova država gura se u sokacima nekadašnjeg olimpijskog sela u Sočiju, gradu na obali Crnog mora gde su se održavale Zimske olimpijske igre 2014. Održan na inicijativu predsednika Vladimira Putina, prvi Rusko-afrički samit završava se proglašenjem ambicioznih ciljeva — Kremlj želi da se za pet godina udvostruče trgovinske razmene — i obećanjem da će biti novog susreta, verovatno 2022. u Adis Abebi (Etiopija), sedištu Afričke unije.
Na Zapadu je ovaj veliki diplomatski sabor viđen kao potvrda povratka Rusije na afrički kontinent, odraz obnovljenog interesa za region, što je samo deo jedinstvene strategije. Pažljivijom analizom uočili bismo da je ceo proces počeo pre petnaestak godina. Od tada se značajno razvio, što po broju uključenih zemalja, što po primenjenim vektorima uticaja, iako se još ne može razaznati koherentan pristup na nivou celog kontinenta.
Topografija ruskog uticaja u Africi dugo se poistovećivala sa reljefima dekolonizacije i borbe protiv aparthejda. Mada je taj kontinent bio prisutan u Lenjinovim razmišljanjima već početkom dvadesetih godina 20. veka, tek tri decenije kasnije, sa urušavanjem francuske i britanske imperije, on dobija strateški značaj u spoljnoj politici Kremlja. Posle gromovitog upada u Suecku krizu, u oktobru 1956, Sovjetski Savez daje ogromnu ekonomsku i vojnu pomoć egipatskom predsedniku Gamalu Abdel Naseru, uz sve veće zanimanje za različite pokrete nacionalnog oslobođenja. Maoistička Kina, koja kritikuje revolucionarnu mlitavost svog negdašnjeg sovjetskog brata, smanjuje saradnju sa Moskvom. Od 1956, SSSR se povezuje sa alžirskim Frontom za nacionalno oslobođenje (FNL). Ruska vojna baza Perevalne, na Krimu, prima borce protiv aparthejda iz Nacionalnog afričkog kongresa (ANC) Nelsona Mandele, iz Afričke nacionalne unije Zimbabvea (ZAPU) ili iz Fronta za oslobođenje Mozambika (Frelimo).
Stotine sovjetskih diplomata
Ova vojna pomoć bila je praćena politikom „mekog“ uticaja, kao što je otvaranje Ruskog univerziteta prijateljstva naroda „Patris Lumumba“ u Moskvi 1961, koji će 20 godina kasnije primiti blizu 26.500 studenata iz Azije, Latinske Amerike i Afrike. Moskva se takođe istakla slanjem velikog broja diplomata u afričke zemlje, kao i u ostatak Trećeg sveta: dok su nove nezavisne države tražile od Moskve dvojicu ili trojicu diplomata, SSSR šalje na stotine. Godine 1960, u Togu je prisutan jedan sovjetski diplomata na 18.000 stanovnika...
Tokom 1970-ih i 1980-ih godina, Crni kontinent pretvara se u važnu, iako perifernu, pozornicu zapadno-istočnog sukoba. Kremlj teži da pomeri svoje pione u Somaliji, zatim u Etiopiji, a potom se okreće južnoj Africi posle pada portugalske imperije i početak borbe protiv aparthejda. Sovjeti su posebno uključeni u dešavanja u Angoli, gde je posle 1975. poslato više od 10.000 vojnika; tamo su odigrali odlučujuću ulogu, zajedno sa kubanskim trupama, u zimu 1988, u bici kod grada Kuito Kuanavale, koja otvara put ka nezavisnosti Namibije i nepovratno slabi moć Južnoafričke Republike.
No, Afrika je svetska regija u kojoj je, krajem osamdesetih, došlo do najbržeg i najvidljivijeg strateškog povlačenja, o kom je odlučio poslednji generalni sekretar Komunističke partije Mihail Gorbačov, u ime normalizacije odnosa sa Zapadom. Povlačenje se nastavlja po urušavanju SSSR-a. Za Borisa Jeljcina i druge ruske čelnike iz tog perioda, Afrika je sinonim ekonomske zaostalosti i zaludnih i skupih geopolitičkih izleta. Tako je Rusija već 1992. najavila zatvaranje devet ambasada, četiri konzulata i 13 od 20 postojećih kulturnih centara. Usled nedostatka finansiranja i zainteresovanosti novih vlasti, većina bivših sovjetskih novinskih agencija — iza kojih su se tokom Hladnog rata često krile obaveštajne službe — bila je prinuđena da stavi katanac. Godine 1993, trgovinske razmene sa Afrikom ne prelaze dva odsto spoljne trgovine Rusije. Za svega nekoliko meseci, Rusija gotovo nestaje sa afričkog prostranstva, čime je izbrisano nekoliko decenija ekonomskih i političkih ulaganja. Paradoks je što se ovo povlačenje dešava u trenutku kada Afrika doživljava ekonomski uzlet i kada brojni međunarodni akteri tamo počinju da otvaraju svoja predstavništva. To će povećati zaostatak koji će Moskva morati da nadoknadi dvehiljaditih godina.
Prvi znaci obnovljenog interesovanja za Afriku vidljivi su već 2001. godine. Jevgenij Primakov, bivši ministar spoljnih poslova (1996—1998) i predsednik vlade (1998—1999), kog je Putin postavio na čelo Trgovinsko-industrijske komore Rusije, putuje na turneju kroz Angolu, Namibiju, Tanzaniju i Južnoafričku Republiku. Proći će pet godina pre nego što dođe do prvog ruskog proboja u Afriku u ovom veku. U martu 2006. Putin je u poseti Alžiru, kom nudi brisanje duga — 4,7 milijardi dolara (3,7 milijardi evra) u zamenu za potpisivanje sporazuma o naoružanju u vrednosti od oko šest milijardi dolara (4,7 milijardi evra). Moskva je pokrenula svoje veze iz vremena Hladnog rata i stare ideološke afinitete pretočila u klasične poslovne tokove.
Oproban je isti pristup u Libiji, još jednom bivšem klijentu SSSR-a. U proleće 2008, samo nekoliko nedelja pre nego što je u Kremlju ustupio svoje mesto Dmitriju Medvedevu, Putin se sreo sa Muamerom Gadafijem. Moskva je poništila dug od 4,6 milijardi dolara (3,1 milijardu evra) koji je Libija ugovorila u vreme Sovjetskog Saveza, a Tripoli se obavezao da će kupiti vojne opreme u vrednosti od tri milijarde evra, kao što su borbeni avioni, tenkovi i PVO sistemi. Takođe je potpisan sporazum o učešću ruskog preduzeća za železnice (RZD) u izgradnji pruge koja bi spajala gradove Bengazi i Sirt. Gadafijeva poseta Moskvi u oktobru 2008 — prva od 1985 — pokazaće koliko je teško Kremlju da konkretizuje svoj napredak kada je suočen s libijskom sklonošću da se cenka.
Ovu prvu fazu povratka Rusije u Afriku obeležila su značajna ulaganja privatnih industrijskih grupa. Rusal, najveći svetski proizvođač aluminijuma, nastanio se u Gvineji, još jednoj zemlji koja je održavala bliske odnose sa „socijalističkim taborom“. Kao nastavak Putinove posete Pretoriji u septembru 2006, dve velike rudarsko-metalurške grupe Evraz i Renova — kojima upravljaju oligarsi Roman Abramovič i Viktor Vekselberg — kupuju Highveld Steel i Vanadium Ltd i uzimaju 46 odsto učešća u kapitalu preduzeća United Manganeses of Kalahari. Rudarska orijentacija ruskih ulaganja potvrđena je i 2010. kada je ARMZ, filijala Rosatoma, javnog giganta za proizvodnju nuklearne energije, kupio veliko nalazište uranijuma u Tanzaniji. Alorsa, ruski šampion u proizvodnji dijamanata, uložio je u Angolu, a potom i u Zimbabve.
Pred kraj mandata Medvedeva (2008—2012), ruska politika u Africi dobija institucionalni karakter. U martu 2011, predsednik imenuje specijalnog predstavnika za saradnju sa Afrikom. Za ovo mesto izabrao je Mihaila Margelova, koji govori arapski i koji je tada bio predsednik komisije za međunarodne poslove Federacije, u Gornjem domu Parlamenta. On će na toj poziciji biti do oktobra 2014. U decembru 2011. organizuje prvi rusko-afrički poslovni forum i radi na strukturiranju ruske politike na afričkom kontinentu.
Te 2011. takođe je došlo do jedine javne trzavice tokom četiri godine čudne kohabitacije ruskog predsednika i njegovog premijera Vladimira Putina. Ovaj je zamerao Medvedevu što nije iskoristio svoje pravo veta na vojnu intervenciju Zapada protiv Gadafija — tu odluku mu je iznudio francuski predsednik Nikola Sarkozi — i upozoravao protiv (…)
