U noći između 25. i 26. marta 2015. godine, saudijske vazdušne snage prvi put su bombardovale hutističke položaje u Sani, glavnom gradu Jemena. Saudijska Arabija time je samoinicijativno preuzela ulogu oružane pesnice međunarodne zajednice koja je želela da na vlast vrati predsednika Abd Raboa Mansura el Hadija, koji je de facto zbačen u ustanku 21. septembra 2014. godine. Ova vojna operacija, nazvana „Odlučujuća oluja“, bila je usmerena protiv oružanog paradržavnog pokreta organizovanog oko manjinske verske grupe, zejdizma — jedne od grana šiitskog islama koja se često smatra najbližom sunizmu, ponekad čak i njegovim petim učenjem. Samim time, delovalo je da vojna dejstva neće potrajati duže od nekoliko nedelja.
Rezolucijom 2216 Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija (UN), usvojenom 14. aprila 2015. godine, vojnoj koaliciji koju čine Saudijska Arabija i još desetak arapskih i muslimanskih zemalja (Egipat, Jordan, Sudan, Maroko i sve monarhije Arabijskog poluostrva sa izuzetkom Omana) retroaktivno je potvrđen mandat. Time su legalizovana njena vojna dejstva, kao i kontrola jemenske granice, uključujući i svojevrsni embargo čija je humanitarna cena za kratko vreme poprimila neverovatne razmere. Ova blokada doprinela je situaciji koja se često naziva „najgorom krizom u poslednjih nekoliko decenija“ — krizom na koju je reakcija u vidu hitne humanitarne pomoći još uvek strukturno nedovoljna. U međuvremenu, dok UN procenjuje broj žrtava oružanih sukoba i humanitarne katastrofe na oko 250.000 lica, postalo je očigledno da je vojni sukob zapao u pat-poziciju. Zapadne sile, investirane u ovaj sukob najpre kroz ugovore o prodaji oružja, sada su uvučene u ratni pohod koji je nečastan koliko i neefikasan.
Poraz, barem na simboličkoj ravni, koji su u ovom asimetričnom sukobu pretrpeli koalicija i njeni raznoliki saveznici doveo je do osnaživanja hutističkog tabora i fragmentacije široke lepeze njegovih protivnika. U martu 2020. godine, jemenski politikolog Abdulgani el Irjani pozvao je zaraćene strane, kao i posmatrače, da priznaju „nepovratnu pobedu“ hutističkih snaga, kako bi ova zemlja mogla da nastavi dalje i otpočne sa obnovom. Ciljevi jemenskih protivnika hutizma teško su međusobno pomirljivi, što je često vodilo oružanim sukobima između njih. Uticaj takozvane legitimne vlasti koju priznaje međunarodna zajednica ograničen je na majušni deo teritorije zemlje. Sam Hadi, koji je još uvek u izbeglištvu u Rijadu — što je pokazatelj toga koliko je njegov položaj u Jemenu neizvestan, kao i njegovog sve goreg zdravlja — u sukobu je sa južnjačkim separatističkim pokretom, u okviru kojeg je, između ostalih, i Južni tranzicioni savet (JTS). Predsednikov položaj dodatno je oslabljen uticajem pristaša njegovog prethodnika Alija Abdulaha Saleha, koji je poginuo u hutističkom atentatu u decembru 2017. godine, nakon što se okrenuo protiv ovog pokreta, s kojim je bio u savezu kada je 2014. godine svrgnuo samog Hadija.
Ovo nije prioritet za zvanični Teheran
Očigledno je, dakle, da regionalni odnosi nisu jedini uzrok složenosti ovog sukoba. Brojne dinamike, kako vojne, tako i političke i socijalne, najvećim delom nisu zasluga susednih država. Naročito ne mehanizam korupcije, ali i individualne strategije prilagođavanja užasnoj ekonomskoj krizi. Pojedini državni službenici već četiri godine nisu primili platu, a 70% stanovništva Jemena zavisi od humanitarne pomoći. Regionalne tenzije, neretko nameštane, svakako predstavljaju nužni, ali ne i dovoljni okvir za razumevanje ovog sukoba.
Bez obzira na to, optužbe upućene na račun Irana koji pruža podršku hutistima, obavezuju nas da istražimo ulogu koju ta zemlja igra. Upravo to je glavni razlog zbog kog se vojna koalicija (čiji je sastav promenljiv — Maroko je iz nje istupio 2019. godine, dok se Pakistan, jedan od njenih prvobitnih članova, koji ju je napustio nedugo po osnivanju, u nju vratio nakon smena u političkom vrhu te zemlje) uključila u građanski rat u Jemenu. Sve države članice koalicije smatraju da je Jemen poprište projekta iranske ekspanzije. Osuđujući navodne ambicije ajatolaha i verskog vođe Alija Hamneja, Muhamed ibn Salman, saudijski prestolonaslednik i de facto vladar, uporedio je 2018. regionalnu politiku Irana sa (…)
