Mala Narodna Republika Albanija dva puta je raskidala sa džinovskim državama koje su joj bile zaštitnici: prvo, početkom šezdesetih godina, sa Sovjetskim Savezom, a potom sa Kinom, krajem naredne decenije. Ovim burnim razvodima i potresima koje su oni izazvali Ismail Kadare posvetio je dva romana, Zimu velike samoće (1973) i Koncert (1988), koji su zajedno činili diptih. Sada im se pridružuje i Sumrak bogova stepe, kratka priča o putovanju Kadarea kao studenta u SSSR, koja služi kao preludijum za Zimu velike samoće. Ponovna izdanja njegova dva obimna romana omogućuju nam da (ponovo) otkrijemo drugi „modus“ ovog velikog albanskog pisca: za razliku od njegovih kraćih dela koja zaranjaju u daleku istoriju, često se drže jedne priče, poigravaju se sa fantastičnim, ovo su dve freske o savremenoj istoriji koje sadrže brojne likove i varijacije tona.
Kako treba čitati ova dva spisa, napisana, evo, pre skoro pola veka u svetu koji danas više ne postoji? Treba li ih posmatrati kao dela disidentske književnosti, koja najavljuju ili potkrepljuju druge Kadareove optužbe protiv totalitarizma? U izvesnom smislu, da. Autor ne skriva sumanutost birokratije, niti zloupotrebu moći, a njegovo pero postaje bezmalo otrovno (najviše u Koncertu) kada opisuje određene tirane i tiranke. To je bilo jasno i cenzorima: nakon izdavanja Zime velike samoće usledila je brutalna politička kampanja („bedan“ tekst, obeležen „uticajem buržoaske teorije“); što se tiče Koncerta, u kom crveni kneževi kao da igraju Magbeta, on je ocenjen kao „ideološki duboko pogrešan“ i moralo je da prođe sedam godina otkako je objavljen da bi postao dostupan u bibliotekama.
Pa ipak, mora se primetiti da su najocrnjeniji likovi Sovjeti ili Kinezi, a da je „drug Hodža“ — Enver Hodža, koji je skoro četrdeset godina bio na čelu Albanije — oslikan u poprilično pozitivnom svetlu. Kadare je u međuvremenu izjavio da je ova relativna heroizacija bila „danak“ koji je morao da plati diktatoru kako bi mogao da nastavi da (…)
