I tako se doba Donalda Trampa okončalo u apoteozi egoizma, nesposobnosti i nasilja. Predsednik-milijarder sačuvao je najgore za kraj. Iako je 3. novembra 2020. godine izgubio na izborima, odlučio je da ne prizna poraz i zatrpao sudove desetinama tužbi protiv neprecizirane izborne krađe (koje su sudije, uključujući one koje je sam Tramp imenovao, odbacile sve do poslednje) pretvarajući se da će mu pobeda pasti ruku. Ova apsurdna teorija postala je jevanđelje republikanskih zvaničnika, naročito onih najmlađih i najambicioznijih, koji su užurbano krenuli da je propovedaju. Paroksizam je dostignut 6. januara, kada je Tramp pozvao svoje pristaše okupljene u Vašingtonu da krenu u marš na Kapitol, u kom su poslanici u tom trenutku glasali o potvrdi rezultata izbora.
Ceo svet zna šta se potom desilo: rulja je napala sedište američke zakonodavne vlasti u eksploziji debilnog nasilja tokom kog su demonstranti obučeni u kostime i sa bizonskim rogovima na glavi upali u najveću svetinju američke demokratije. Dok su jedni pravili selfije u hodnicima obloženim mermerom, drugi su vitlali zastavom Konfederativnih Američkih Država, a treći su pozivali na ubijanje. Oni su sigurno verovali da će terorisanjem parlamentaraca pomoći Trampu da sačuva vlast; mimo tog neposrednog cilja, njihove namere ostaju nejasne.
Uvek je šokantno posmatrati ljude koji veruju u budalaštine kako vrše nedela vođeni svojim ubeđenjima. U ovom slučaju, napadači na Kapitol prešli su crtu koju većina Amerikanaca i Amerikanki smatra svetom. Samim time, njima je pošlo za rukom nešto što tokom četiri godine Trampove vladavine nije nikom drugom: da izazovu osećaj sramote u redovima Republikanske stranke.
Preko noći, medijski najizloženije ličnosti iz konzervativnog tabora prešle su put od iskrene i otvorene podrške rulji koju je predsednik doveo do belog usijanja do paničnih pokušaja da sa sebe skinu odgovornost za napad na Kapitol pripisujući ga, bez trunke blama, „antifi“ (antifašistima). Tviter je ukinuo profil svog najslavnijeg korisnika, a Predstavnički dom je pokrenuo postupak Trampovog impičmenta po drugi put, što predstavlja dvostruki presedan u američkoj istoriji. Pa ipak, najteži udarac bila je izjava velikih državnih banaka da će prestati da finansiraju Republikansku stranku, čiji je glavni cilj uvek bio da iste te banke postavi iznad zakona.
Dakle, u Americi je svanuo novi dan? Već desetak godina brojni istaknuti stručnjaci najavljuju neizbežni smak konzervatizma, reganističke ere i „Velike stare partije“ (republikanaca), koji će nezaustavljivo biti potisnuti pod naletom demografskih promena, trijumfom multikulturalističkog progresivizma i usponom nove generacije Amerikanaca i Amerikanki. Da li je brodolom trampističkog projekta u močvari ludila i nasilja korak ka ispunjenju ovog proročanstva?
Odgovor na to pitanje zahteva analizu Trampove ere u celosti, uz naročito obraćanje pažnje na onaj deo glasačkog tela koji poslednjih tridesetak godina sve više napušta republikanski tabor i priključuje se demokratskoj glasačkoj bazi. Meni su ti ljudi jako dobro znani. Radi se o visoko obrazovanim bonvivanima za koje je život samo niz užitaka i raskoši — pod time podrazumevam žitelje najbogatijih belačkih predgrađa. U sto okruga u kojima se nalaze najbolje škole države Bajden je odneo 84% glasova. U sto okruga sa najvišom medijanom primanja, dobio je 57%. Pre trideset godina republikanci su imali značajnu prednost u obe kategorije.
Poređenje ekonomskih indikatora za određenu teritoriju sa rezultatima glasanja omogućava nam da izmerimo razmere ovog fenomena. Hilari Klinton se svojevremeno hvalila da, uprkos porazu na izborima 2016. godine, uživa podršku „najdinamičnijih“ oblasti zemlje koje proizvode „dve trećine američkog bruto nacionalnog proizvoda“. Okej, ali Bajden ju je nadmašio: okruzi u kojima je demokratski kandidat pobedio odgovorni su za 71% privredne aktivnosti u SAD, spram samo 29% u onima koji su glasali za Trampa.
Ja sam odrastao u jednom od ovih dobrostojećih krajeva iz pomenutih istraživanja — u okrugu Džonson, predgrađu Kanzas Sitija. Jednom od onih bogatih naselja na periferiji koja su bila odredište white flight-a („belačke bežanije“) gde su se naselile belačke porodice pobegle iz centara gradova. Iako moja porodica nije bila naročito bogata, naš komšiluk, koji su činili advokati, lekari i arhitekte čija su deca pohađala najbolje javne škole, bio je daleko najbogatiji u celoj saveznoj državi Kanzas. Njegovi žitelji i žiteljke rade u blistavim poslovnim zgradama, odlaze u kupovinu u ogromnim i vrhunski opremljenim tržnim centrima, igraju golf na bajkovito zelenim terenima, hrane se u restoranima svetske klase i stanuju u imitacijama vila čije se okućnice prostiru kilometrima i kilometrima preko prerije. Kao mladić imao sam običaj da uskočim u kola sa svojim prijateljima; tad bismo odvrnuli pank-rok do daske i sjurili se niz šestotraki bulevar okruga Džonson glasno se rugajući svoj toj buržoaskoj pretencioznosti.
Silicijumska dolina glasa za demokrate
Podsmevali smo im se jer su bili vladajuća klasa. Ne samo što je okrug Džonson bio belački i bogat, već je predstavljao jedan od najzagriženije republikanskih kutaka SAD. U to vreme Republikanska stranka kontrolisala je skoro svaku bitnu poziciju i pobeđivala je na gotovo svim izborima. Delovalo nam je da će tako biti zauvek. Taj okrug nije većinski glasao za demokratskog kandidata od izbora od 1916. godine, kada je u Beloj kući živeo Vudro Vilson. Lokalno glasačko telo preziralo je Frenklina Ruzvelta i Džona Kenedija, ali je obožavalo Berija Goldvotera, krvožednog antikomunistu koji je predvodio republikance na izborima 1964. godine kada su brutalno potučeni.
Pa ipak, u novembru 2020. godine, okrug Džonson bio je jedan od pet okruga u Kanzasu koji je većinski glasao za demokratu Bajdena. Dok sam se pred izbore vozio po njemu, iznenadilo me je to što sam video nebrojeno mnogo transparenata na kojima je pisalo „BLM“ — Black Lives Matter, odnosno „Crnački životi su važni“ — na brižljivo podšišanim travnjacima lokalnih imanja. U dvorištu kuće u kojoj je nekada živeo brat bivšeg predsednika Dvajta Ajzenhauera bila je postavljena skulptura od cveća. Ona je predstavljala Kip slobode uhvaćen u mrežu sa sledećim natpisom u rukama: „Molim vas, spasite me! Spasite demokratiju!“
Pa ipak, socijalni sastav lokalnog glasačkog tela nije se promenio ni za mrvicu. Ono je još uvek u najvećoj većini belačko, krvnički corporate (zaposleno u megakorporacijama na relativno visokim pozicijama) i ekstremno bogato. Deca i dalje idu u najbolje škole, cena nekretnina i dalje je basnoslovna, a nisu se promenile ni luksuzne vile koje izgledom podsećaju na bogato ukrašene torte. Okrug Džonson i dalje snishodljivo popuje siromašnijoj republikanski nastrojenoj masi koja živi u okolini, jedino što to sada radi „sleva“, barem u smislu u kom se taj termin koristi u SAD. Ako vam je do toga, možete nastaviti da prozivate pretenciozne kućerine vladajuće klase, samo što sada postoji verovatnoća da ćete ispred njih često zateći panoe na kojima piše: „Ženska prava su ljudska prava“, „Slušajte šta nauka kaže“ ili „Ljubav je ljubav“ (slogan koji treba da obrazuje ljude homofobičnih stavova).
Na lokalu se mogao pratiti i jedan od najzaoštrenijih političkih duela novembarskih izbora u kom su se za jedno od senatorskih mesta ove savezne države borili demokratski kandidat iz okruga Džonson i republikanac iz istočnog Kanzasa. Kandidat iz Bajdenovog tabora na kampanju je potrošio iznos četiri puta veći u odnosu na svog trampističkog rivala: 28 spram sedam miliona dolara. Ovakav odnos doskora bi bio nezamisliv. Velikodušna i bezuslovna podrška sveta novca Republikanskoj stranci oduvek je bila centralni princip političkog života u državi. Bilo kakav pokušaj razumevanja našeg sistema nužno počinje od te pretpostavke. Pričalo se da upravo zbog toga republikanci sprovode mere koje sprovode; da zbog toga propovedaju svoju slepu veru u zakon slobodnog tržišta; da zbog toga njihove vođe očekuju da će postati lobisti nakon što odu u penziju; i, naravno, da zbog toga republikanci gaze demokrate na polju budžeta za kampanje.
Pa ipak, to se ovaj put nije desilo. Neupitno je da je Tramp dosledno sprovodio strategiju Republikanske stranke i za vreme svog četvorogodišnjeg mandata u Beloj kući bogatašima pravio najneverovatnije ustupke, na primer, kroz dalje smanjivanje poreza ili zaštitu zagađivača od zakonske odgovornosti. To, međutim, nije bilo dovoljno — Bajdenova kampanja koštala je 1,6, dok je cena Trampove bila 1,1 milijardu dolara. Dakle, (…)
