Kako objasniti spektakularna postignuća Kine koja je na putu da postane naučna, akademska i tehnološka supersila, dok njen režim ne samo da je još uvek autoritaran već to sve više i postaje? Kako je ovaj sistem partijske države, na snazi još od 1949. godine uspeo da istovremeno bude nedemokratski, inovativan i da promoviše otvaranje ka ostatku sveta? Danas više nego ikada pre, uspon Kine nikako se ne odvija uprkos režimu, već je umnogome njegov proizvod: „Funkcioneri su oni koji sprovode reforme i postavljaju institucionalne temelje koji će omogućiti ostvarenje kineskog cilja: društva blagostanja“, objašnjava Li Đing. profesor političkih nauka na Pekinškom univerzitetu i diplomac Harvarda.
Razvoj državne uprave pridržava se nasleđa „socijalizma sa kineskim karakteristikama“, teorijskog doprinosa Deng Sjaopinga iz osamdesetih godina prošlog veka zasnovanog na kapitalističkom tržišnom modelu koji kombinuje visok udeo planiranja sa potrošačkom kulturom. Tokom poslednjih četrdeset godina, u ovom sistemu u kom Komunistička partija Kine (KPK) kontroliše državu, koja pak kontroliše privredu, funkcioneri su morali da nauče kako da interaguju sa privatnim sektorom i da dugoročno demonstriraju sopstveni legitimitet intervencijama u sve kompleksnija i tehničkija pitanja.
Za strance, kineska državna uprava još uvek je neprozirna i slabo poznata. Jedino najviši predstavnici državne vlasti donekle su prisutni u medijima. Ne zna se da, već skoro dvadeset godina, više hiljada kineskih funkcionera pohađa takozvani Master in pablik administrejšn (MPA), direktno uvezen iz SAD i oblikovan po ugledu na Školu za državnu upravu „Džon F. Kenedi“ na Univerzitetu Harvard.
Zvanično uspostavljen u Kini 1999. godine i aktivan od školske godine 2001/2002, MPA je namenjen aktivnim profesionalcima sa najmanje tri godine poslovnog iskustva, najčešće u lokalnim samoupravama, ali i u javnim preduzećima, nevladinim organizacijama i neprofitnim udruženjima pod kontrolom vlade. On je takođe otvoren za zaposlene u privatnom sektoru.
To što je KPK odlučila da se osloni na pedagoške modele i prakse nastale u hegemonoj Americi kao osnovu za izgradnju profesionalne kulture elite državne službe, deluje da stoji u protivrečnosti sa njenom ambicijom da svetu ponudi primer modernizacije koji je alternativan i nezavisan u odnosu na zapadni kapitalizam. Neki u tome vide trojanskog konja novih snaga unutrašnje demokratizacije u partiji: kao sredstvo otvaranja ka stranim iskustvima, ovaj program mogao bi da utiče na novu generaciju kineske elite i da dovede do tranzicije ka demokratskom režimu. Međutim, ako je MPA tajno oružje reformatora, zbog čega je kineska vlada toliko snažno ohrabrivala njegovo uvođenje?
Njegov cilj, onako kako je opisan na Univerzitetu Ćinghua (Peking), jeste da služi kao „priprema za izazove vođstva i upravljanja u javnom sektoru“. On je deo zahvata inovacije i podizanja kvaliteta tog sektora. U svakom slučaju, za razliku od onoga što je pravilo u partijskim školama i školama državne uprave, kandidati i kandidatkinje, koji moraju imati diplomu barem trogodišnjih studija, upisuju se na osnovu prijemnog ispita — bez obzira na to pripadaju li KPK i gde se nalaze u hijerarhiji u službi iz koje dolaze.
Zapanjuje činjenica da se projekat MPA sprovodi na univerzitetima koji ranije nisu bili značajni u obrazovanju kadrova i agenata državne službe. Škole za državnu upravu, kao i partijske škole, izuzete su iz njega. Ipak, sve ukazuje na to da bi stari i novi program mogli da postoje istovremeno, budući da su im ciljevi različiti.
Ovo prebacivanje obrazovanja kadrova ka univerzitetima odigralo se tokom devedesetih godina prošlog veka, kada je širom planete došlo do skoka ugleda naučnog znanja, posebno onog proizvedenog u institucijama svetskog ranga, a naročito na severnoameričkim istraživačkim univerzitetima. Ovaj spoj normi i ubeđenja delimično objašnjava to zašto je kineska vlada počela da podstiče kurseve na univerzitetima koji su do tada smatrani neutralnim i čisto naučnim. MPA je svakako imao potencijal da oslabi birokratiju izlažući je stranim idejama, ali njegova ukotvljenost u akademiji pružila mu je pre svega profesionalni legitimitet od čega je njegov opstanak zavisio.
Vek akademske razmene
Ovaj izbor bio je deo daleko obimnijeg projekta koji je za cilj imao prebacivanje na tržišnu ekonomiju kroz pribavljanje i osnaživanje tehničkih mogućnosti i odgovaranje na potrebe tržišta rada kroz diverzifikaciju i profesionalizaciju. Partijska država je stoga pokrenula talas uvođenja novih profesionalnih studija na univerzitetima po uzoru na američki model: master poslovne administracije (Master of Business Administration, MBA) 1991. godine, potom, naredne godine, master arhitekture, nakon čega su usledili master prava 1996, masteri u obrazovanju i inženjerstvu 1997. i master agronomije 1999. godine.
Javna uprava nije bila izuzetak. Različite snage u političkom životu (Nacionalna komisija za razvoj i reformu, Savet za državne poslove, Ministarstvo obrazovanja i Ministarstvo za ljudske resurse i socijalnu sigurnost) uspostavile su konsenzus: ne bi trebalo i ne bi smelo da pripadnost partiji nastavi da bude dovoljna kvalifikacija za zaposlenje u javnom sektoru. Niko u KPK više ne spori da je nužno izgraditi sposoban i profesionalan funkcionerski kadar.
Obrazovanje za javnu službu, uvedeno 1920-ih godina u SAD, ukazalo se kao pouzdan model. Prve studije nauke javne uprave, čiji je MPA potomak, istorijski nastale kao način da se smanje disfunkcionalnost i korupcija, naročito na nivou lokalne samouprave, pojavile su se 1914. godine na Univerzitetu u Mičigenu, Berkliju i Stanfordu. Iako su poprilično heterogeni, nekih tri stotine američkih MPA studija danas služe istom cilju: promovisanju konkretne vizije javne uprave, nastale na osnovu jasne političke istorije i demokratskog modela koji nastoji da pruži ustavnu garanciju vladavine prava, podele vlasti i slobode govora — kao i drugih osnovnih prava (…)
