Uprkos osmogodišnjoj vojnoj i ekonomskoj infuziji, napadi su se umnožili i proširili sa severa na centralni Mali, a zatim i na sever Burkine Faso i Nigera. Prema podacima Kancelarije Ujedinjenih nacija za Zapadnu Afriku i Sahel (Unowas), u 2019. smrtno je stradalo preko četiri hiljade ljudi, pet puta više nego 2016. godine. Lako pokretljive i fleksibilne, koristeći prednost „državnog vakuuma“. oružane grupe beže iz urbanih područja. Radije se raspoređuju u skrajnutim pograničnim oblastima, na putevima transporta hrane, trgovaca oružjem i drogom, pobunjenika i migranata.
Vojne snage raspoređene u Sahelu, počev od francuske operacije „Serval“ 2013. Godine, nisu uspele da savladaju nekoliko stotina ili hiljada boraca ovih katiba (odreda), koji izbegavaju direktne konfrontacije, a uspeli su i da se „usidre“ u stanovništvu bez potrebe da zvanično proklamuju suverenitet.
Poteškoće malijske vojske
Nasuprot njima, vojska Malija ostaje „veliko bolesno telo“ regiona, uprkos naporima Misije Evropske unije za obuku u Maliju (EUTM Mali): od šesnaest hiljada ljudi koje je Bamako najavio, manje od deset hiljada bi bilo operativno. Kao što je često slučaj na kontinentu, vojska obučena za međudržavno ratovanje ili odbranu političkih režima loše je pripremljena za unutrašnje sukobe ili prekogranična kretanja. Pešadija, slabo pokretljiva usled male moći eksternog angažmana, dugo ostaje zatvorena u kasarnama i na položajima, gde je laka meta za napade pobunjenika. Ista je situacija i u Nigeru.
Pored toga, vojska Malija – kao i druge u ovoj podoblasti – morala je da integriše nekoliko talasa bivših boraca, posebno Tuarega, tokom serije mirovnih sporazuma (1992, 2006, 2013, 2015). Plate su i dalje male, uslovi napredovanja upitni, a korupcija vlada na svim nivoima, uključujući i visoku komandu. Helikopteri i borbeni avioni nabavljeni 2010. godine na međunarodnom tržištu, po visokim cenama, pokazali su se neupotrebljivim. Iako opremljena i obučena od strane evropskih, francuskih i američkih snaga, u procesu reformi od 2015. godine prema ambicioznom „petogodišnjem planu“, vojska Malija gomila neuspehe. Napadnuta je u kasarni u centralnom regionu i brzo savladana. Potisnuta je sa severa, nad kojim je nakon nekoliko decenija izgubila efektivnu kontrolu i gde je tek u januaru 2020. godine uspela delimično da povrati svoje prisustvo. Da zlo bude veće, optužena je i za ratne zločine. Senegalac Alijun Tin, nezavisni ekspert za ljudska prava u Maliju. zabeležio je više od dve stotine vansudskih pogubljenja u 2020. godini, posebno u centralnom delu, oko oblasti Mopti i Segu. Ovakva optužba se često iznosila i protiv snaga Burkine Faso.
Od 2014. godine, trupe regiona sarađuju u okviru sporazuma G5 Sahel. koji okuplja Mali, Burkinu Faso, Niger, Mauritaniju i Čad. Cilj je smanjenje prekogranične nestabilnosti zajedničkim naporima u ekonomskom i društvenom razvoju (još uvek u velikoj meri nedovoljnom) i udruživanjem vojnih resursa. Svaka država članica dodeljuje jedan ili dva odreda za operacije „zajedničkih snaga“ G5 Sahel, čiji je personel stacioniran u Bamaku i povezan sa francuskim snagama „Barkan“ smeštenim u Ndžameni, u Čadu. Pored zajedničkih operacija u pograničnim oblastima, sa mogućnošću akcija do sto kilometara izvan teritorijalnih granica, i formiranim grupama za brzu akciju, G5 Sahel omogućava razmenu informacija i usklađivanje nacionalnih bezbednosnih politika. Prema rečima Mauritanca Ahmedua Uld-Abdalaha, direktora Centra za bezbednosne strategije Sahel Sahare (C4S), stvaranje ovog sporazuma je ipak bilo lažno dobra ideja, zato što se „snaga ne stvara ujedinjavanjem slabosti u složenoj situaciji multilateralizma i spoljnog finansiranja. To sada liči na zapaljivu fabriku gasa“ (France Info, 11. decembar 2019). Mogućnost dugoročnog uključivanja novih država – poput Senegala ili Obale Slonovače – predstavljalo bi dodatnu komplikaciju.
U 2020. godini zabeleženi su neki uspesi, posebno u regionu Liptako-Gurma, na „tromeđi“ između Malija, Nigera i Burkine Faso. Ipak, potpuna kontrola ovog područja ostaje nedostižna: 2. januara, na primer, borci iz Malija na motociklima ubili su oko 100 nigerijskih seljana – najgori masakr u poslednjih deset godina. Prošle godine je nigerijska vojska izgubila oko stotinak ljudi kada su joj napadnuti položaji. U ovom regionu su francuski vojnici takođe pretrpeli najviše gubitaka poslednjih godina (dvanaest od pedeset i pet ubijenih od 2013. godine).
„Izbeći najgore“
Vojska Čada, jedna od iskusnijih u regionu, trebalo je da obezbedi osmi odred za zajedničke snage, ali je g. Idris Debi, koji bi ove godine trebalo da preuzme mesto predsedavajućeg G5 Sahel, to odbio. Navodeći upornu pretnju u oblasti oko jezera Čad, jednog od područja delovanja nigerijske džihadističke organizacije Boko Haram, on se radije opredeljuje da tamo koncentriše svoje elitne trupe. „Čadski maršal“ – kako je manipulacijom ustava sam sebe prozvao prošlog avgusta – pre svega želi da ima na raspolaganju sve svoje oružane snage u slučaju da neko zapreti vlasti nad kojom ima monopol već više od trideset godina.
Još jedan važan bezbednosni akter u Sahelu: misija Ujedinjenih nacija za stabilizaciju Malija (Minusma), jedna od glavnih mirovnih operacija Ujedinjenih nacija (UN), za pet godina uvećala je svoje osoblje na četrnaest hiljada ljudi. Raspoređeni širom zemlje, često su optuživani za nedovoljnu zaštitu civila. Šefovi država regiona stoga traže angažovanje lakše opremljenih snage za brže delovanje, sa širim ovlašćenjima prema poglavlju VII Povelje UN, koja bi im omogućila da deluju izvan nužne samoodbrane i „nametanja mira“. Tako bi plavi šlemovi mogli da postanu ofanzivniji, kako na severu – gde se centralna vlast sukobljava sa autonomaškim grupama – tako i u centralnom Maliju, koji je postao epicentar džihadističkih akcija, kao i sukoba među tamošnjim zajednicama. U suprotnom, ova mirovna misija bila bi samo „mašina za deljenje obeštećenja“, uveravao je predsednik Senegala Maki Sal na poslednjem međunarodnom forumu o miru i bezbednosti u Africi, održanom u Dakaru u novembru 2019. godine. „Ove pasivne snage previše koštaju i diskredituju međunarodnu zajednicu“, tvrdi g. Uld-Abdalah, koji ipak smatra da je pretnja ozbiljna i opravdava međunarodni angažman: „Naše zemlje nemaju ni resurse, ni izdržljivost, ni koheziju da se suoče sa svim tim napadima. Naročito kada oni poprime etničke dimenzije.“
Posebno moramo da razmotrimo ulogu francuskih snaga „Barkan“, angažovanih nakon operacije „Serval“ i trenutno raspoređenih u pet zemalja Sahela. Sa 5100 vojnika, na otpustu svaka četiri meseca, i impozantnom vazduhoplovnom flotom – helikopterima u Maliju, transportnim (…)
