Kako bi se izborili sa hladnoćom koja je oštra i krajem oktobra na 1700 metara nadmorske visine, saborci su se okupili oko logorske vatre. Nalazimo se na jednoj od visoravni na Sinjajevini, planini na severu Crne Gore koja je postala simbol borbe kakav je nekad u Francuskoj bio Larzak (visoravan u jugozapadnoj Francuskoj koja je između 1971. i 1981. godine bila poprište nenasilne borbe meštana protiv širenja vojne baze, prim. prev). Kao i u francuskim brdima, meštani okolnih sela kojima su se pridružili borci za životnu sredinu plaše se da bi ovi surovi pašnjaci raskošne lepote mogli da budu pretvoreni u vojni poligon.
„Odlazeća vlada želi da oblast jezera Savina voda služi kao poligon za vojne vežbe i uništavanje zastarelog naoružanja“, objašnjava Milan Sekulović koji je 2018. godine osnovao građansku inicijativu „Sačuvajmo Sinjajevinu“. „Ugroženi su pašnjaci na kojima pedesetak porodica izvodi stoku, dok broj seljaka neprestano opada zbog izostanka državne pomoći, ulaganja u puteve i u električnu mrežu. Naša zemlja uvozi 80 odsto hrane koju troši, umesto da razvijamo stočarstvo i samoodrživu privredu“.
Od kako je na izborima 30. avgusta neočekivno srušena ekipa koja je bila na vlasti još od vremena komunističke Jugoslavije, branioci Sinjajevine očekuju nedvosmislenu odluku nove vlade, koja je suočena sa spoljnim pritiscima, da će se odustati od vojnih vežbi.
Vojska Crne Gore je od 2017. godine deo snaga Organizacije Severnoatlantskog pakta (NATO), čiji je generalni sekretar zauzeo nejasnu poziciju. Jens Stoltenberg je 21. oktobra prošle godine odgovorio na novinarsko pitanje: „Siguran sam da postoje načini da se priroda zaštiti i da se istovremeno omogući obuka oružanih snaga, što je važno za sve članice saveza.“ Ovo je i dalje veoma osetljivo pitanje u zemlji koju su avioni NATO-a bombardovali 1999. godine, u vreme rata na Kosovu. dok je još bila deo državne zajednice sa Srbijom. Ono ujedinjuje ne samo ekologe i seljake, već i one koji se izjašnjavaju kao Srbi, nasuprot vlasti koja je dugo bila u rukama onih koji se predstavljaju isključivo kao Crnogorci, iako su ova dva identiteta veoma bliska, za neke čak istovetna.
Skupu se približava crni džip. Iz njega izlazi gorostas u mantiji. Episkop budimljansko-nikšićki, drugi čovek Srpske pravoslavne Crkve u Crnoj Gori, Joanikije Mićović, odlučnim korakom prilazi braniteljima Sinjajevine, sa ukrašenim štapom u ruci i belom bradom koju mrsi vetar.
„Ovo je prekretnica“, kaže nam, „poslednji boj protiv komunizma i onoga što je učinio u Crnoj Gori nakon 1945. godine. Narod se sada vraća svojoj veri. Ovi ljudi brane svoju zemlju, svoje prirodne resurse, sve što im treba da prežive. Oni brane i svoje nasleđe, istoriju svojih porodica.“ Za njega ova ekološka borba priziva jednu drugu borbu koja je dovela do preokreta na političkoj sceni: borbu protiv zakona „o slobodi veroispovesti“ koji je protumačen kao sredstvo da se Srpskoj pravoslavnoj crkvi oduzmu manastiri i drugi verski objekti. „Oni žele da nam oduzmu naše svetinje, ali i naš identitet. Nismo imali drugog izbora sem da krenemo u proteste“, kaže episkop koji je prošlog maja proveo tri dana u pritvoru. „To je ujedinilo ljude. Na ulice je izašlo sto hiljada ljudi, što je kao da u Francuskoj protestuje deset miliona.“
Demokratska partija socijalista (DPS) Mila Đukanovića, direktni naslednik Saveza komunista Jugoslavije i politički kameleon bez premca, na vlasti se održala trideset godina uprkos višestrukim promenama kursa. DPS je prvo bio saveznik Slobodana Miloševića a potom njegov protivnik, zalagao se protiv nezavisnosti, a potom je bio njen pobornik, bio je rusofilski a potom atlantistički orijentisan… Ovu partiju sa vlasti nisu uspele da skinu ni nebrojane afere njenih funkcionera, kao ni egzodus omladine iz zemlje. DPS je, međutim, pao na pitanju identiteta, jer je želeo da stvori autokefalnu Crnogorsku pravoslavnu crkvu na štetu Srpske pravoslavne crkve, kojoj je većina stanovnika ostala verna. Na poslednjem popisu iz 2011. godine, 72 odsto stanovništva se izjasnilo kao pravoslavno, 19 odsto kao muslimansko, a 3 odsto kao katoličko. Što se tiče etničke pripadnosti, pravoslavci se izjašnjavaju ili kao Crnogorci (45 odsto), ili kao Srbi (28,7 odsto); 8,6 odsto se izjašnjava kao Bošnjaci, a 4,9 odsto kao Albanci (tome treba dodati one koji se nisu izjasnili i ostale kategorije). Međutim, mnogi od onih koji se izjašnjavaju kao Crnogorci su vernici SPC. Za vreme komunizma je bilo prihvatljivije izjasniti se kao Crnogorac, što je učinilo 90 odsto ispitanih na popisu iz 1948. godine i 68 odsto na popisu iz 1981 (kada se 3,3 odsto izjasnilo kao Srbi).
Marina za bogate strance
Razdvajanje crnogorskog nacionalnog identiteta od srpskog nije isključivo posledica istorijskih ili geografskih faktora, objašnjava stručnjak za geopolitiku Amael Kataruca: „Miloševićeva autoritarna politika u Srbiji i strategija međunarodne zajednice (pre svega Sjedinjenih Američkih Država i Evropske unije), koja je želela da izoluje srpski režim, doprinele su razvijanju suverenističkog pokreta u Crnoj Gori koji je pravdao svoje zahteve ističući svojevrsnu ideju o crnogorskom nacionalnom identitetu, zasnovanom čas na etničkim, čas na građanskim kriterijumima.“ Međutim, nakon Miloševićevog odlaska s vlasti 2000. godine, proces rasparčavanja je vodio ka nezavisnosti Crne Gore, za koju se 2006. godine izjasnilo 55 odsto onih koji su izašli na referendum, dok su oni koji se izjašnjavaju kao Srbi pali u nepovoljni položaj.
Pitanja nacionalnog identiteta skrivaju socijalne probleme. Crna Gora je pre svega podeljena zbog izrazito neravnomernog razvoja. Na prostoru koji je veliki koliko Pariski region, na kome živi 620 000 stanovnika, ima 66 milionera, dok četvrtina stanovništva živi na granici ili ispod granice siromaštva (manje od 2261 evro godišnje po osobi u 2019. godini). Razlike među regionima su još izraženije, na šta ukazuje stopa nezaposlenosti (u 2018. godini, pre zdravstvene krize): 36,6 odsto na severu zemlje, koji je glasao za promenu vlasti i 3,9 odsto na primorju.
Na obali Jadranskog mora, stotinak kilometara južnije, nova luka Porto Montenegro pripada nekom drugom svetu. Nekadašnje veliko brodogradilište u Tivtu, ponos jugoslovenske mornarice, pretvoreno je u geto za bogate strance, sa jahtama za iznajmljivanje po ceni od 165 000 evra nedeljno, hotelima razmetljive raskoši čiji kič oponaša stil italijanske rivijere i napadno luksuznim buticima.
Boka Kotorska, zaliv jedinstven u svetu po svojim divljim uvalama, ribarskim mestima i srednjevekovnim gradovima koji su na listi svetske baštine Organizacije Ujedinjenih nacija za obrazovanje, nauku i kulturu (Unesko), za dve decenije je promenila izgled. Strani investitori, privučeni poreskim olakšicama, betoniraju obalu ne obazirući se na prirodna i istorijska blaga, kao ni na urbanističke zakone.
Čim je Crna Gora stekla nezavisnost, kanadski bogataš Piter Mank, osnivač Berik golda, najvećeg proizvođača zlata na svetu, preleteo je zaliv avionom crnogorske vlade čiji je premijer bio Đukanović. Za oko mu je zapalo brodogralište, koje je u to vreme zapošljavalo skoro petsto radnika. Njih dvojica su potpisali ugovor o privatizaciji: nova država je prodala 30 hektara zemlje na izuzetnom položaju za 23 miliona evra. Ruski oligarh Oleg Deripaska, u čijem je vlasništvu od 2005. godine Kombinat aluminijuma Podgorica – jedini veliki industrijski pogon u zemlji – investirao je u ovaj projekat koji je predstavljen kao novi Monako, uz britanskog bankara Džejkoba Rotšilda i francuskog tajkuna Bernara (…)
