Kuala Lumpur, kraj 2019. godine. Te večeri, gospodin Selif S. večerao je u malom restoranu u industrijskom predgrađu malezijske prestonice. Potvrđuje nam da je prinudni rad u Maleziji vrlo uobičajen: „Svi ljudi koje poznajem propali su godinama plaćajući agente za zapošljavanje koji je trebalo da im nađu posao.“ A poslodavci im oduzimaju pasoše kako bi ih zadržali.
Gospodin Selif S. zaposlen je više od deset godina kod jednog od najvećih proizvođača gumenih rukavica, koji snabdeva zdravstvene sektore u Evropi i Sjedinjenim Državama. Ova pojava je raširena u svim granama malezijske ekonomije usmerenim ka inostranim tržištima, poput elektronike, odevanja i svih proizvoda od gume. U 2018. godini izvoz mikroelektronskih komponenata dostigao je 44,8 milijardi dolara (skoro 38 milijardi evra), a izvoz odeće i aksesoara 4,2 milijarde dolara. U 2019. godini Malezija je, kao najveći svetski proizvođač gumenih rukavica, pokrila 63% svetske potražnje, što je iznosilo trista milijardi pari. Prema podacima Međunarodne organizacije rada (MOR), imigranti čine između 20% i 30% radne snage u zemlji. Kod Nepalaca, Bangladežana, Burmana i mnogih drugih, malezijske zarade podstiču snove o materijalnom zbrinjavanju porodica kod kuće, čak i po cenu dugih i mučnih godina u egzilu. U 2018. godini, doznake u zemlje iz kojih ovi ljudi potiču iznosile su oko devet milijardi evra.
Ali udaljenost od porodice nije jedini ceh koji treba platiti. Mnogi su se još pre odlaska prekomerno zadužili kod lokalnih zajmodavaca kako bi platili agente za zapošljavanje angažovane od malezijskih kompanija. Sva prikupljena svedočenja izgledaju slično. Kao i gospodin Selif S., ovi radnici žive u domovima; žurno gutaju svoje obroke kako bi se vratili pre policijskog časa. Ako se vrate kasno ili bez odobrenja prenoće negde drugde, rizikuju novčanu kaznu do polovine osnovne mesečne zarade. „Novčane kazne i udaljavanja s posla su česte“, uverava nas g. Selif S., prisećajući se nedavnog slučaja mladića koji je suspendovan nakon što je zadremao na radnom mestu. Za tek pridošle rad od dvanaest sati dnevno, ponekad bez dana odmora tokom celog meseca, donosi surovu promenu života.
Radnici iz Bangladeša koje smo sreli, pre napuštanja svoje zemlje agentima su platili između 3.700 i 4.300 evra. Za Nepalce su ovi iznosi varirali između 1.100 i 1.250 evra. Sa minimalnom malezijskom platom od 240 evra ili platom sa prekovremenim radom od 400 evra mesečno, jasno je da će im biti potrebne godine da bi povratili slobodu.
Inspekcije koje finansiraju multinacionalne kompanije
Mnogi pokušavaju da se izvuku iz dugova dužim prekovremenim radom, legalno ili ne. Drugi bi radije da se vrate kući, ali im prepreke oduzimaju hrabrost. Gospodin Asad I. nam se poverio: „Iscrpljen sam. Da mogu, otišao bih kući iako bi me to mnogo koštalo i uvalilo u još veći dug. Ali, to je nemoguće izvesti: oduzeli su mi pasoš. A bojim se da bi me pretukli ako bi me uhvatili.“
Specijalni izvestilac Ujedinjenih nacija (UN) o savremenim oblicima ropstva između 2014. i 2020. godine, gospođa Urmila Bula potvrđuje: „Agenti izvlače ogromne iznose od migranata mameći ih na radna mesta u inostranstvu, koja su vrlo često iluzorna. [Radnici] se tako nađu u potpunoj zavisnosti od poslodavaca koji dobro poznaju sistem.“
Zapadne kompanije profitiraju od ove jeftine radne snage, sve brojnije usled novih doseljavanja. Iako mnogi veliki međunarodni brendovi zahtevaju od svojih dobavljača poštovanje etičkih kodeksa koji izričito zabranjuju prisilni rad, on i dalje cveta u globalnim lancima snabdevanja.
To je slučaj sa nekoliko proizvođača rukavica čiji se američki kupci nalaze među 500 najuspešnijih kompanija na godišnjoj rang-listi magazina Fortune. Tu spadaju firme McKesson (po prometu 16. kompanija na svetu), Ovens & Minor (25. u svetskom rangu), Henri Schein (66. mesto) i Medline. Na naš upit, McKesson, Henri Schein i Medline odgovorili su uveravanjem da od svojih dobavljača zahtevaju da se „pridržavaju važećih propisa“, ali nisu komentarisali stvarne uslove rada kod svojih (…)
