„Mora da mislite da sam jako naivan“, peva Edvin Kolins, pevač benda Orindž đus, u prvoj pesmi na omiljenom albumu sadašnjeg vođe Laburističke partije Kira Starmera, You Can’t Hide Your Love Forever („Ne možeš zauvek kriti svoju ljubav“). „Istina je / Ja vidim samo ono što želim da vidim.“ Godina dve hiljade i dvadeseta, tokom koje je Starmeru pošlo za rukom ne samo da dođe na čelo partije već i da sprovede unutrašnju čistku u kojoj nisu pošteđene ni njegove iskrene pristalice, pokazni je primer o potencijalnoj korisnosti lažne naivnosti.
Starmerova obećanja tokom kampanje za izbor na mesto vođe partije bila su skoro pa predobra da bi bila istinita: ona su odgovarala na sve zahteve baze partije koja je upravo prošla kroz kolektivnu traumu. Većina članstva podržavala je Džeremija Korbina i propatila je zbog mnogih prevrata koji su obeležili njegov mandat — od tesnog poraza na parlamentarnim izborima u junu 2017. godine, do sramotnog debakla u decembru 2019, kada je bio meta konzervativne medijske kampanje koju je štampa plasirala kao ispovesti razočaranih laburista.
Članstvu i aktivistima koje je ovo iskustvo poljuljalo, Starmer je ponudio platformu od „deset obećanja” koja je zadržala srž Korbinovog socijalizma: renacionalizaciju železnice i bivših javnih službi, „Green New Deal” (Zeleni Nju dil), ukidanje školarina na univerzitetima, kontrolu cene stanarina i ambiciozni program izgradnje socijalnih stanova… Sva ta obećanja dolazila su od daleko uglađenije ličnosti: ne ubeđenog antiimperijaliste, već uglednog člana visokog društva, osnivača advokatske firme koja se specijalizovala za odbranu ljudskih prava, bivšeg državnog tužioca i nosioca kraljevskog odlikovanja i viteške titule. Ovaj sudbinski spoj delovao je kao savršen način da se partija ponovo ujedini i pokrene mašina koja će doneti pobedu na narednim izborima.
Starmer je s lakoćom potukao svoje dvoje takmaca, Rebeku Long-Bejli koja je predstavljala najlevlje krilo partije, i Lizu Nendi iz (sve više) desne struje. Na partijskim izborima u aprilu 2020. godine podržalo ga je oko pola onih članova i članica koji su glasali za Korbina na izborima za vođstvo stranke 2015. i 2016. godine. Korbinove istaknute pristalice, poput Lore Parker, osnivačice Momentuma — prokorbinovske mreže unutar Laburističke partije — podržale su Starmerovu kandidaturu. Međutim, devet meseci kasnije, od spoja koji je obećavao ostale su samo ruševine.
Kriza se vratila, jača nego ikada. Starmer, koji je i sam počeo da optužuje svog prethodnika za antisemitizam, otišao je toliko daleko da je zabranio Korbinu da obavlja svoje poslaničke dužnosti u parlamentu; generalni sekretar partije Dejvid Evans zabranio je lokalnim odborima da diskutuju o ovoj suspenziji; uz to, odbačen je program koji je trenutnom vođstvu doneo pobedu na partijskim izborima. „Deset obećanja” koja je trebalo da predstavljaju novi početak za Laburističku partiju izbrisana su sa njenog veb-sajta.
Zatvorenost za dinamične odnose
Od samog početka nije bilo sumnje da je Starmerova strategija barem delom bila oportunistička i manipulativna. Na primer, tokom jednog skupa u Liverpulu, najlevičarskijem gradu u državi, izjavio je da više neće davati izjave za San, reakcionarni tabloid medijskog mogula Ruperta Merdoka; baza partije, koja bojkotuje ovaj list još od njegovog tendencioznog izveštavanja o tragediji na Hilsborou 1989. godine (tom prilikom je na fudbalskom stadionu Hilsboro usled policijskog nemara 96 osoba izgubilo život, prim. prev.), gromoglasno je pozdravila tu odluku. U znak zahvalnosti, Starmer je pohitao da dâ intervju za ove novine čim je bio izabran.
U prvom spotu svoje kampanje, koji je slabo promovisan nakon izbornog poraza u decembru 2019. godine, Starmer je prikazan kao heroj borbi iz osamdesetih i devedesetih godina prošlog veka — perioda tokom kog je većina sada ostarelih levičara i levičarki u partiji otpočela svoj politički angažman. Mobilizacije u kojima je učestvovao, poput štrajka štamparskih radnika i radnica iz Vapinga protiv Merdoka (1986), ili protesta podrške za dvoje ekoloških aktivista koje je Mekdonalds tužio za klevetu (tokom devedesetih), dokumentovane su na mutnim arhivskim fotografijama. Međutim, nakon 2003. ne postoji više ništa. Ni jedna jedina fotografija, naročito ne za period nakon 2008. godine, kada je Starmer digao ruke od karijere advokata branitelja boraca i borkinja za pravične ciljeve i navukao prestižnu odoru direktora za krivične tužbe za Englesku i Vels (Director of Public Prosecutions).
Na toj poziciji ovaj radnički sin — njegov otac bio je mašinista, a majka medicinska sestra — bio je sasvim po volji vladajućem poretku, budući da je najčešće zagovarao stroge i neprogresivne mere. Na izvestan način, njegovi prvi meseci na čelu Laburističke partije predstavljaju ubrzanu reprizu procesa mutacije i adaptacije kroz koji je i sam prošao nakon što je za vreme vlasti laburističkog premijera Gordona Brauna postao državni tužilac.
Starmer je prvi put postao poslanik 2015. godine, kada je izabran u jednoj od londonskih opština koja je i ranije bila pod kontrolom Laburističke partije. Godinu dana kasnije dobio je mesto ministra (…)
