Pre nešto više od petnaest godina, Žan-Pjer Ševenmon već je ponudio analizu istorije francuske levice i sopstvenog iskustva u vladi u kojoj je vodio različite sektore: industriju, obrazovanje, odbranu, unutrašnje poslove. On se u međuvremenu nije vratio na političku pozornicu niti u funkciji ministra, niti kao kandidat na predsedničkim izborima, ali je očigledno da u prvom tomu svojih memoara nije iscrpao pomenute teme. Delo koje nam sada nudi, manje svečano a više u formi narativa, na adekvatan način dopunjuje ono koje mu je prethodilo.
Ličnost Fransoa Miterana u njoj zauzima centralnu poziciju. To je i razumljivo: dotični je četrnaest godina bio na mestu predsednika i bio je čovek koji je otrgao socijaliste od njihovih centrističkih saveznika, omogućivši im na taj način da dođu na vlast, a potom ih zbližio sa proevropski nastrojenim liberalima oličenim u Valeriju Žiskaru D’Estenu kog je Miteran prethodno potukao i sprečio da osvoji drugi sedmogodišnji mandat. Ševenmon briljantno oslikava ovaj preokret. Na trenutke deluje kao da ga on svojevremeno nije ni iznenadio. Skicirajući sklapanje saveza između Ševenmonove družine i Miterana 1967. godine, on pokazuje koliko malo inspiracije je potonji tada ulivao: „Prema našem mišljenju imao je velike rupe: nije znao bogzna šta o socijalizmu (…). Što se tiče levičarstva, njegova retorika bila je zaglavljena kod Lamartina. (…) Njegovo poznavanje ekonomije bilo je, nažalost, ravno nuli.“ Ševenmon je svejedno odlučio da oproba sreću i pomogne svom novom savezniku „da popuni, ili barem da prikrije te rupe“. Danas priznaje da ga je gordost zaslepila: „Što se tiče politike, još ništa nisam znao, a Fransoa Miteran me je naučio mnogim stvarima.“
Ševenmon je dobio lekciju, ali po koju cenu, budući da se Miteranov „najveći poklon“ svojoj partiji (ideološka reorijentacija) pokazao kao „otrovan“? Narativ se nastavlja: „Socijalliberalizam bio je cena za dugu vladavinu Socijalističke partije, ali i temeljni izvor njenog konačnog pada 2017. godine.“ Već dve godine pre nego što će se useliti u Jelisejsku palatu, Miteran je pokazivao koliko je njegova kolektivna vizija mršava: „Fransoa u suštini nije verovao da savremena Francuska ima drugog izbora sem da se, avaj, provlači kroz iglene uši.“
Činjenica da je Ševenmon u više navrata podnosio (…)
