Pretplata Donacije
sr | fr | en | +
Accéder au menu

SAMOHRANE MAJKE U RALJAMA AKTIVNE POLITIKE ZAPOŠLJAVANJA

„Radite, gospođo!”

Novčana socijalna pomoć (RSA — revenu de solidarité active) zamenila je, 2008. godine, dodatak za samohrane roditelje. Od te reforme naovamo, državne službe odlučno pritiskaju samohrane majke da se priključe tržištu rada. Dok se broj subvencionisanih radnih mesta smanjuje, pred korisnice pomoći postavljaju se zahtevi na koje one ne mogu odgovoriti, sve dok su obavezi i da budu „dobre majke”

Pre desetak godina, Buha Bešri, koja živi u departmanu Gornje Loare, blizu Pui an Velea, rastala se od muža. Ova skoro pedesetogodišnja Marokanka oduvek je bila domaćica, a u Francusku je došla kako bi se pridružila mužu. Žrtva porodičnog nasilja, „odlaskom se spasla smrti“, kako se priseća jedna od njenih sestričina. Nakon brojnih neprospavanih noći, potpuno iscrpljena, utočište je našla kod svoje starije dece. Njena najmlađa kćerka, koja je tada imala desetak godina, priseća se sastanaka sa socijalnom radnicom: „Rekla je mojoj majci da ide da radi. Iako boluje od artroze, iako je dijabetičar i ne govori francuski. A kad bismo ponovo došli, jer su nam prihodi preniski da se izgura ceo mesec, opet bi rekla: ’Treba raditi.’“ Kao i brojne samohrane majke, Buha Bešri je tokom jedne godine dobijala uvećanu novčanu pomoć, da bi potom primala samo osnovni iznos.

Uvećana socijalna pomoć se odobrava samohranom roditelju koji sam preuzme brigu o jenom ili više dece, nezavisno od godina korisnika. Osnovni princip je isti kao i za klasičnu socijalnu pomoć: omogućiti korisnicima da prime zagarantovani minimalni prihod. Samohrani roditelji primaju ovu uvećanu pomoć dok im najmlađe dete ne napuni tri godine, ili tokom jedne godine ukoliko su im, u trenutku razlaza sa partnerom, sva deca starija od tri godine. Iznos pomoći se proporcionalno umanjuje u skladu sa drugim eventualnim prihodima. Samohrani roditelj sa jednim detetom prima maksimalni iznos od 966,99 evra. Krajem 2018. godine, 229.200 domaćinstava primalo je uvećanu pomoć, od čega su 96% bile žene. Polovina korisnica pomoći bila je mlađa od 30 godina. Kada se uračunaju i osobe o kojima korisnici pomoći brinu, ispostavlja se da je 683.200 osoba bilo pokriveno uvećanom socijalnom pomoći, što predstavlja 1% stanovništva.

Godine 2008, uvećana socijalna pomoć (RSA) zamenila je dodatak za samohrane roditelje (allocation parent isolé — API), uveden 1976. godine. Isprva, pojedini korisnici su u tome videli samo promenu skraćenice. Tako je bilo i sa Faridom Bukabom, žiteljkom Pui an Velea. Kada ju je muž napustio, 2007. godine, ostavivši je samu sa trogodišnjim i jednogodišnjim detetom, ostala je bez prihoda. Počela je da prima doprinos za samohrane roditelje. Taj dodatak joj je garantovao „tek pristojan“ nivo života, kako je to rekao Bertran Fragonar, jedan od tvoraca ovog dodatka i zamenik šefa kabineta Simon Vejl, tadašnje ministarke zdravlja (1974—1979). U trenutku uvođenja ovog porodičnog dodatka, on je iznosio koliko i minimalna neto zarada za puno radno vreme.

Susret ambiciozne teorije... i realnosti

Dodatak u iznosu od 900 franaka, uz koji se primalo još i 300 franaka po detetu, takođe se isplaćivao na ograničeni period, „koliko da osoba ponovo stane na noge“, kako kaže Fragonar. Sa tom perspektivom u vidu, nije se postavljalo pitanje treba li ili ne treba podsticati majke korisnice dodatka — jer mahom su to bile žene, u istim procentima kao i danas — da rade: u to vreme, „priznavali smo činjenicu da se majka ne mora odmah terati na tržište rada“. Ukoliko „ekonomska nezavisnost jeste bila očekivani ishod“, kao što će to kasnije biti slučaj i sa minimalnom pomoći za zapošljavanje (revenu minimum d’insertion — RMI) ili sa socijalnom pomoći (RSA), preovlađujući stav je bio da će korisnici dodatka za samohrane roditelje relativno lako naći posao: „Smatrali smo da će žene spontano uspeti da se uključe na tržište rada“, priseća se Fragonar. U to vreme, „samo“ je 3,6% radno sposobnog stanovništva bilo nezaposleno.

Krajem devedesetih godina prošlog veka, bez posla je bilo više od 10% radno sposobnog stanovništva. „[U tom trenutku] se kao novi rizik ukazao manjak podsticaja za zapošljavanje, koji se mogao pripisati socijalnoj zaštiti nedovoljno orijentisanoj ka uključivanju u tržište rada“, podseća An Edu, ekonomistkinja, predavačica na Nacionalnom konzervatorijumu umetnosti (...)

Obim celog teksta : 1 954 reči.

Ovaj tekst je rezervisan za pretplatnike

Izaberite svoju formulu pretplate i kreirajte svoj profil
Pretplati se
Pretplaćeni ste? Konektujte se kako biste pristupili tekstovima online
Identifikujte se

Lusi Turet

je novinarka.
PREVOD: Tanja Gavrilović

Podeli ovaj tekst