U 16. veku, nakon gradnje Buenos Ajresa, budućeg sedišta vicekraljevstva Rio de la Plata, španski konkistadori željni bogatstva nastavili su svoj pohod uz zelene i uzburkane vode reke Parane. Umesto zlata i srebra, pronašli su pleme Gvarani, južnoameričke Indijance koji su uživali u neobičnom piću, spravljenom od biljke koju su uzgajali, seckali i mleli, da bi je potom usuli u izdubljenu tikvu zvanu „mati“, naziv koji će se ubrzo transformisati u „maté“. Ovaj napitak ima brojne kvalitete: antioksidans, prečišćivač vode, reguliše holesterol, diuretik itd. Ali je, zahvaljujući visokoj koncentraciji kofeina, njegovo najznačajnije svojstvo da podiže energiju. To je privuklo pažnju jezuita i navelo ih da održavaju kulturu ispijanja matea. Pristigli u 17. veku da bi pokrstili starosedelačko stanovništvo, misionari Družbe Isusove rano su primetili da narod Gvarani, sada primoran na poluropstvo, uz maté bolje izvršava naredbe gospodara.
S godinama se ova biljka spustila niz tok reke Parane i stigla do Pampe, travnate stepe u kojoj su je stočari zvani gaučosi koristili kao diuretski dodatak svojoj visoko proteinskoj ishrani. Postala je nacionalno piće u zemlji koja je još uvek imala teškoće da sebe vidi kao naciju.
Za razliku od većine država Južne Amerike, izraslih iz centralne moći koja se postepeno proširila ka periferijama, Argentina je nastala prisajedinjavanjem provincija, donekle u maniru Sjedinjenih Država ili Nemačke. Na teritoriji od skoro tri miliona kvadratnih kilometara (četiri puta većoj od Francuske), severne provincije osnovane u 16. veku koegzistiraju sa administrativnim jedinicama oformljenim pre manje od sto godina, poput Patagonije. Istoj državi pripadaju tropske šume na granici s Brazilom i južni regioni sa subpolarnom klimom, kosmopolitske metropole, poput Buenos Ajresa, i skrajnute ruralne oblasti. Posledice toga su da država raspolaže ograničenim repertoarom oznaka za „argentinstvo“. Osim španskog jezika i katoličanstva (u opadanju), tu su još samo asado — tradicionalno jelo sa roštilja u kojem se uživa vikendom uz fudbal, tragični nacionalni heroj Dijego Maradona i, najzad, maté, prisutan svuda: kod kuće, u kancelariji, u prodavnicama, na ulici, u javnom prevozu, pa sve do Kongresa, gde ga zakonodavci obilato koriste tokom noćnih sesija.
Sve donedavno maté nije bio globalno poznat: pio se samo u Argentini i u dve susedne zemlje, Urugvaju i Paragvaju. Zatim se pojavio u nekim zapadnjačkim radnjama, ali još uvek diskretno. Iako napitak ispunjava sve uslove za izvoz na druge kontinente (drevno poreklo, lekovita svojstva, izvanredan ukus), napori u ovom pravcu nisu doneli očekivani uspeh — osim, začudo, u Siriji, u koju su ga odneli argentinski emigranti. Kako primećuje novinar Martin Kaparos, u svetu koji teži kulturnom ujednačavanju, gde svi konzumiraju ista gazirana pića, istu vodu sa veštačkim ukusima i iste prerađene sokove, maté predstavlja „jedan od retkih izuzetaka koji protivreče kapitalističkoj logici: niti osvaja, niti ga nestaje “. Prema zvaničnim podacima, Argentinci godišnje troše 6,4 kilograma ove biljke po osobi, što je oko sto litara napitka.
Zaluđenost fizičkom blizinom
Utkan u teksturu argentinske zemlje, maté istovremeno služi kao označitelj identiteta i društveno vezivo — on je delikates za sve društvene klase, od najpotlačenijih do najistaknutijih. Ispija se iz srebrnih pehara tokom polo utakmica — omiljenog sporta kolonijalne kreolske aristokratije — koje se svake nedelje u odigravaju u Palermu, fensi (…)
