Alen Rukje, jedan od najboljih poznavalaca Latinske Amerike u Francuskoj, ovim je rečima završio svoju knjigu iz 2010. godine, posvećenu tom regionu: „Nakon decenija nestabilnosti i diktatura, čini se da se demokratija svuda ukorenila.“ Imajući na umu dolazak na vlast gđe Mišel Bačelet u Čileu (2006), gdina Eva Moralesa u Boliviji (2006) i gdina Luiza Inasija Lule da Silve u Brazilu (2003), ovaj nekadašnji ambasador Francuske u Braziliji radovao se: „Od sada i žena i Indijanac i radnik mogu izborima doći do predsedničke funkcije.“
Deset godina kasnije slika se promenila. „Indijanca“ je srušio državni udar ; „radnik“ je pretrpeo zloupotrebe pravde od strane konzervativaca ; i, dok je gđa Bačelet uspela da odsluži svoj mandat, gđa Dilma Rusev, izabrana 2011. godine za predsednicu Brazila, razrešena je dužnosti u parlamentarnoj zaveri bez pravnog osnova.
Pre nekoliko godina mogli smo se radovati sa Rukjeom, svedočeći 2003. u Brazilu kako novi predsednik zamenjuje „prvi put posle četrdeset i tri godine svog prethodnika izabranog na opštim izborima“; kako Venecuelanac Ugo Čavez (1999—2013) proširuje polje narodnog učešća u političkom životu svoje zemlje; i kako nekadašnji ekvadorski ekonomista Rafael Korea (2007—2017) mirno završava svoj drugi mandat, dok čitavu deceniju nijedan od njegovih sedam prethodnika nije završio svoj.
Hijerarhije se smatraju nesalomivim
Sada raspoloženje nije tako slavljeničko. Nekadašnje vojno lice koje upravlja Brazilom, g. Žair Bolsonaro, žali za periodom diktature (1964—1985), dok njegov sin Eduardo, na istoj liniji, smatra neophodnim njeno ponovno uspostavljanje „u slučaju radikalizacije levice “. U januaru 2019. godine, g. Huan Gvaido, drugorazredni neoliberalni zvaničnik, proglasio se predsednikom Venecuele uz podršku Sjedinjenih Država i Evropske unije. A šef države u Ekvadoru Lenjin Moreno pokušao je da zloupotrebi pravdu kako bi blokirao neke svoje protivnike tokom predsedničkih izbora u februaru 2021. godine.
„Svuda ukorenjena“ latinoamerička demokratija? Ona, naprotiv, doživljava novi period nestabilnosti, sa autoritarnim zamahom. Kako objasniti ovoliko razočaranje? Možda upravo napretkom koji mu je prethodio. Poput Ikara, koga svaki zamah krila ka suncu približava padu, latinoameričke demokrate zaista izgledaju osuđene da, napredovanjem ka svom cilju, samo stvaraju uslove za svoj neuspeh.
Ma kako paradoksalno zvučalo za region koji asocira na vojna lica s tamnim naočarima, demokratski princip jeste u osnovi latinoameričkih republika. Počev od proglašavanja nezavisnosti tokom 19. veka, bela „kreolska“ elita razvila je zastavu prosvetiteljstva. Ako posegnu za oružjem, to je u ime narodnog suvereniteta. „U španskom sistemu koji je na snazi, piše Libertador Simon Bolivar, Amerikanci starosedeoci (...) u društvu zauzimaju samo pozicije kmetova podređenih poslu i, najdalje, sitnih potrošača. (...) Nikada nismo bili ni kraljevi-namesnici, ni guverneri (...); retko nadbiskupi i episkopi; nikada diplomate; a vojnici, samo kao potčinjeni; (...) konačno nismo bili ni magistrati ni finansijski službenici.“
Ipak, „nisu se pobunili kolonizovani Indijanci i melezi, precizira Rukje, već bela manjina, često aristokratija zemljoposednika evropskog porekla“. Kada proglašavaju jednakost, pre svega žele oslobađanje od metropole koja im oduzima moć, a da pritom zadrže bogatstvo. Uprkos demokratskim ustavima koje donose, elite se ne odriču svojih privilegija. Pravo glasa je stoga ograničeno na „sposobne“. „Jedini suveren je kolektivni razum, a ne kolektivna volja“, tvrdi argentinski pisac Esteban Ečeverija (1805—1851). „Iz ovoga sledi da suverenitet naroda može prebivati samo u narodnom razumu i da je isključivo razumni i racionalni deo društvene zajednice pozvan da ga izvršava. Demokratija nije despotizam masa ili većine, već vladavina razuma.“
Rukje zaključuje: „Za liberalne južnoameričke elite demokratija je nemoguća s obzirom na stanje u društvu, ali je istovremeno nezamenljiva“ — zato što opravdava nezavisnost. Ruka koja ispisuje izvod iz matične knjige rođenih za latinoameričke građane takođe je ruka koja im presuđuje.
U tome se sastoji igra koja diktira ritam političkog života potkontinenta. S jedne strane nalaze se pristalice prilagođavanja narodnog suvereniteta stvarnosti obeleženoj hijerarhijama, koje se smatraju koliko prirodnim, toliko i nepromenljivim — ukratko, pristalice demokratije bez jednakosti ili, Rukjeovim rečima, „bez građana“. Na drugoj strani je tabor koji pokušava da potkopa uspostavljeni poredak konkretnom realizacijom principa sadržanih u ustavima država.
Ovakvo strukturiranje političkog prostora odvija se u kontekstu jedinstvene integracije u svetski ekonomski sistem. Za razliku od severnih kolonija Severne Amerike, „lišenih geoloških i klimatskih uslova, kao i autohtonog stanovništva neophodnog za uspostavljanje izvozne ekonomije“, kako objašnjava ekonomista Andre Gunder Frank. Južna Amerika snabdeva Evropu sirovinama neophodnim za njen industrijski razvoj i kupuje gotove proizvode.
Kreolska oligarhija ne razmatra nezavisnost koja bi je lišila raskoši. Princip koji nadima jedra prekookeanskih brodova jeste slobodna trgovina. Pod ovim uslovima, „prenos moći ne podrazumeva transformaciju društva“, primećuje čileanski intelektualac Luiz Vitale. „Dok je u Evropi liberalizam išao naruku industrijskoj buržoaziji nasuprot zemljoposedničkoj oligarhiji, ovde su ga isti ti posednici koristili protiv španskog monopola. Tamo je služio svrsi industrijskog protekcionizma; ovde, slobodnoj trgovini.“
Odvažnost Salvadora Aljendea
„Nezavisna“ Latinska Amerika tako podstiče ekonomsku dinamiku koja nju samu održava u ulozi vazala. Britanac Džordž Kaning nije pogrešio kada je, u pismu od 17. decembra 1824. godine, tvrdio: „Španska Amerika je slobodna i, ako tome ispravno pristupimo, to znači engleska.“ Ona je na isti način zarobljena u ekonomskoj zamci nerazvijenosti, što uključuje koncentraciju bogatstva, slabosti unutrašnjeg tržišta i klimav industrijski aparat. Iz te tesne košulje se još uvek nije oslobodila, premda su početak 20. veka obeležili razni pokušaji u tom pravcu.
Kada su Prvi svetski rat, a zatim i kriza iz 1929. godine, doveli do prekida u tokovima međunarodne trgovine, većina zemalja odlučila se za strategiju poznatu kao „zamena uvoza“, s ciljem promocije lokalne industrije. Ovaj proces od samog početka karakterišu dva zahteva. Pre svega, da ne dođe do promene društvene strukture. Međutim, bez preraspodele bogatstva, domaće tržište ne može proizvesti potražnju kojom bi se podstakla proizvodnja. Zato se ono fokusira samo na robu namenjenu građanima s vrlo visokim prihodima, poput modne obuće. Da bi se prevazišla ova poteškoća, bila je potrebna industrijalizacija u kojoj država — a ne potražnja potrošača — određuje šta će se proizvoditi.
Drugi zahtev u osnovi razvoja domaćih industrija bio je da se ne naruši logika tržišta. Budući da zemlje Latinske Amerike nisu dovoljno razvijene da bi proizvele sopstvene kapitalne proizvode, moraju da ih uvoze: „Zamenili su jednu vrstu uvoza drugom“, zaključuje Frank. U nacrtu pisma, koje je želeo da uputi „Severnoamerikancima“ u januaru 1963. godine, meksički pisac Karlos Fuentes rezimira: „Ovaj naivni i liberalni kapitalizam (...) nametnuo se nad feudalnim strukturama a (…)
